PISMO TEBI
Cesto slažem sebe kada mislim o tebi Mekko, i govorim da svojim mislima više necu odlutati u tvoje nezno narucje. Odlucio sam. Ne želim više uzemiravati svoje srce razmišljajuci o tome kako bi bilo lepo da u tvome prisustvu docekam zoru, da docekam samo jedan trenutak zalaska sunca tamo gde si ti. I, uvek svesno slažem sebe.
Budno cekam da se ponovo pojaviš u mojim mislima, onako nenajavljeno i da me odvedeš u svoje gnezdo, u svoje okrilje mira i blagoslova. I tada, kada razmišljam o tvojoj velicini u ovom prolaznom svetu, realnosti me vrati senica, svojim blagim cvrkutanjem i brzopletim mahanjem krila. Da znaš, tada sam uglavnom ponesen turbulencijom svojih osecanja, jer srecan sam zbog moje mašte koja ima krila dovoljno jaka da me mislima odvede do tebe, ali realnost me uvek pogodi pa prezirem sebe, jer toliko želim da budem, ali ipak nisam ta mala ptica koja ima krila realnosti, krila koja je mogu odvesti do tebe, Mekko.
I ne znam šta ona idalje radi tu, na mome prozoru! Zašto ne putuje tebi — jedinoj? Možda ona voli ovo mesto na kome se nalazi. Pustu lozu, mokre i hladne grane i tek poneki šaroliki zimski cvet. Možda je to njena Mekka. Možda samo želi da se ruga, jer misli da nemam krila. Mada, možda je došla iz najbolje namere, jer želi da me podseti da svaki insan ima svoja krila kojima je nošen. I tacno je! Ja zaista imam krila koja me mogu odvesti do željene destinacije. Moja krila su moje dove. Znaj, draga moja pticice, krila moje dove me mogu odneti daleko u pustolovine, a da se smesta ne mrdnem. Mogu me odvesti tamo gde tvoje misli ne mogu zamisliti a tvoja krila bi od same pomisli na to mesto popucala.
Ti nikada nisi, draga moja pticice, spustila svoje celo na tlo. Nikada nisi osetila, niti zamislila tu snagu kada se tihe reci izrecene na tlu zemlje, prenose do najuzvišenijeg neba, tamo gde su cista bica i veliki Arš, Gospodara Svetova. Oprosticeš mi, posvetio sam ti isuviše vremena, mala pticice i sada kada znaš da i ja imam krila, nemoj osetiti zavist niti ljubomoru zbog toga, ostavi me da molim Uzvišenog, i da pišem za samo jedan trenutak susreta sa njom. Mojom Kabbom. Mojom dragom Mekkom.
Nošen svojim osecanjima, koja nisu zasnova secanjem na tebe Mekko, jer te osim na slici, nisam video, žarko želim da bos prošetam tvojim belim plocicama, koje su poput zlata u mojim ocima. Da ostavim trag stopala. Da ogrnem to belo, cisto odelo, odelo cednosti, u kome se ne primecuje razlika izmedu imucnog i siromašnog, niti belog i crnog coveka.
Da se odazovem svome Gospodaru, tavafom oko Crnog kamena. Da znaš samo Mekko, koliko želim da cujem skripu Omerovih vrata, da prstom pokupim to malo prašine, pa da prodem kroz njih. Voleo bih da znam, ali me plaši odgovor na pitanje kako bi moja duša reagovala kada bi se ezan zacuo sa tvojih ocaravajucih minareta. Kako bi reagovala kada bi cula taj divan poziv na spas: “Hajja ales – sallah, hajja alel – fellah“. Ne rekoh li ti ja? Onomad mi je moj dragi hadži Sulejman pricao o tebi. Ušao je, pa skoro u osmu deceniju, ali ne zaboravlja da ništa lepše nije doživeo od dana kada je roden, nego onda kada je otišao tebi u goste. Kako kaže, nije to nešto Bog zna šta, zbog tvoje lepote. Ti jesi lepa. Ali on mi je pricao o svojim osecanjima sadržanim u dvadeset i nešto nezaboravnih dana koliko je boravio u gradu, majke svih gradova. Njegove lepe oci bile su ukrašene potpunim sjajem, a njegove reci su bile pretvorene u med. Zbog svega toga, bio je ispunjen energijom mladolikog coveka. Nekako mio, a mene je ostavio zamišljenog. Šta je to što u ovolikoj meri deluje na ovog coveka? Kolika je to energija koja pomera granice u jednoj osobi?
Blagoslovljena si Allahom. O, Mekko. On nije delovao tako uzbudeno kada je pricao o rodenju svoga deteta, svojoj zenidbi, ili ‘pak kada se posle dužeg odsustva vratio svojim roditeljima. Bio je ponesen tobom, pa je i mene odveo sa mesta gde sam stajao.
— Enis Salihovic