Ruski Rulet sa Karmom by Tamara Rikanovic - HTML preview

Raskopčala mi je košulju polako i gledajući me u oči . Svaki put kada sam pokušao da je poljubim , blago je gurnula moju bradu na drugu stranu i to me je razjarivalo, a ona se smeškala pomalo zlobno.

" Okrutna si,znaš?"

" Nisam. Gledaj i uživaj!"

Sela je u moje krilo trljajući se o mene dok sam još uvek bio u donjem vešu i mislio sam da ću izludeti, jer ne mogu da je dodirnem. Nisam mogao da mrdnem ruke. Ljubila me je svuda i dodirima još više raspirivala moju erekciju. Nisam mogao da izdržim više i osećao sam se kao vezana životinja.

Kada sam počeo ozbiljno da zapomažem, jer sam hteo da pokidam sve oko sebe , priuštila mi je neverovatan osećaj svog jezika a ja sam tonuo gledajući kako se njene kovrdže rasipaju po mom međunožju. Propadao sam kroz vreme i prostor i delovalo je kao da se sudar planeta dešava u mom mozgu. Nije prošlo više od minut -dva , dok se nisam rasplinuo u talasu megaorgazma koji me doveo do toga da sam video " zvezdice" - bukvalno!

Šta mi je ova žena uradila ,pobogu?!

Kada sam otvorio oči , zujalo mi je u ušima i srce je htelo da mi stane. Nisam verovao da je ovako nešto moguće, a toliko žena je prošlo kroz moj krevet.

Koliko sam se uželeo nje kada je i moj mozak doživeo orgazam?

Kakav je to magnetizam?

Marija me je gledala samozadovoljno jer što je upravo demonstrirala svoju moć nadamnom.

" Marija ,ti stvarno jesi sa druge planete. Uživao sam. A sad me lepo odveži."

Rekoh joj u nameri da joj sada ja " objasnim neke stvari-"

" Ne ! Ne mogu da te odvežem , žurim. "

Ona je krenula ka kupatilu, a ja sam bio šokiran.

Pa dal' je normalna?

" Marija , nemoj da me ljutiš ,inače.." Zastala je .

" Inače šta..?"

Nakrenuvši glavu opet me je izazivala.

" Jako si me stegla , ne mogu da se odvežem sam."

" Onda ništa. "

Slegla je ramenima i ušla u kupatilo, a ja sam se razjario od besa.

Preteruje!

Koliko god da sam pokušavao da se odvežem , nisam uspevao i sve sam više gubio strpljenje. Čuo sam je kako nešto dobacuje. I pomislih da treba da se poslužim trikom i da budem i ja malo zao kao i ona.

" Marija, dođi samo na trenutak" Provirila je iz kupatila.

" Još si vezan?"

" Marija , dodaj mi tablete ,ne osećam se dobro , zuji mi u ušima."

Skupila je oči kao da pokušava da proceni da li blefiram.

" Ne laži."

" Ozbiljno, samo mi daj tabletu , mislim da mi je skočio pritisak. Jebi ga, nisam do sada imao priliku za ovakvo uzbuđenje, a još nisam sasvim dobro. Tablete su mi u koferu u džepu sa strane."

Marija mi je trčeći prišla i brzo me odvezala, a ja sam je zgrabio istog časa :

" A šta ćeš sada, hm?"

" Ovo je bilo kvarno!"

Udarala me je dok je hodala unazad ka krevetu.

" Kvarno? Kvaran je bio sladoled i kravata koju ne želiš da odvežeš .. !"

Sad ćeš videti šta je kvarno!

Istog trena sam odlučio da ću je slatko mučiti do iznemoglosti.

Rekoh joj sačeka dok sam pozvao rum servis. Za par minuta se ispred vrata pojavio momak sa sladoledom koji sam poručio.

Ona je bila zbunjena videvši da držim sladoled i kašike u ruci.

" Ješćemo sladoled?"

" Pa bacio sam tvoj sladoled koji si želela da pojedeš . Žao mi je, pa sam tražio da donesu da jedeš kada toliko voliš. A trenutno ima na kanalu CBC jedna dobra serija. " Uzeo sam daljinski ležerno.

" Šališ se..jel?"

" Ne. Što? "

Podignutih obrva sam prilazio sa kristalnom činijom ka njoj.

Stojeći pored kreveta sa kašikom u ruci, gledao sam njeno predivno telo dok se naslonila na laktove ,posmatrajući me šta radim. Kašikom sam povukao trag po sredini njenog tela i ona se stresla od hladnoće. Nasmešila se shvatajući da je zadnje na šta sam mislio da ćemo jesti sladoled i gledati sapunicu na tv-u.

" Zar ne znaš da uvek održim obećanje?"

Poljubio sam je i uzeo malo sladoleda zagrabivši kašikom.

" Vanila. Jako ukusna. Ali ne za tebe, nego za mene, ovaj put."

Ispustih naglo kuglu na nju kao "slučajno."

" Ups..izvini,draga."

Ona je zadrhtala zadržavajući dah.

Mala kugla sladoleda je kliznula i otapala se niz njeno vrelo telo, dok sam je usmeravao jezikom niže. Marija je počela da uzdiše sve jače dok sam otapao hladnu vanilu na njoj. Bila je sva sočna i vlažna i njen ukus mi se pomešao sa vanilom u ustima. Jedva sam se suzdržavao gledajući je dok je preplavljuju orgazmički talasi i dok pokušava da me privuče ka sebi. Podignuvši je seo sam na krevet i uzeo je u krilo. Ljubio sam je toliko strasno da mi se vrtelo u glavi. Ona se naginjala bokovima ka meni , nestrpljivo a ja sam je blago gurao ka nazad, držeći je sa obe ruke za kukove.

" Šta radiš to? Izluđuješ me ,Danijele! "

Ljutila se i ja sam se smeškao isto kao i ona dok me je vezala.

" Vraćam " milo za drago."

Nastavih je izluđivati dodirima i jezikom po vratu, a kada sam stavio ruku na njenu opasnu zonu totalno je poludela i ja sam bio iznenađen njenom željom za mnom.

" Šta mi to radiš ..Danijele.."

Svakom reči je sve više činila da posustanem od ideje da je mučim.

" Šta ti radim..?"

Uzdahnuvši pogledala me je u oči nekako omamljujuće i ja sam se ukopao istog trena, gubeći se u njima dok izgovara moje ime šapatom. Sklopio sam oči da je ne gledam i ona se tako grubo pritisnula uz mene da nisam mogao da se kontrolišem više. Stapajući se sa njom tonuo sam u neki beskraj, neko mesto gde me je samo ona mogla odvesti .

Istovremeno sam bio srećan i žalio što je tako posebna za mene.

Zašto mi je bilo tako samo sa njom?

Zašto sam zbog ovog osećaja sa njom, bio spreman na sve?

Pitao sam se zar ona ne primećuje da se ovo ne događa svakom i da mora da ima nešto više među nama od ovih povremenih susreta koje nam život donese.

Ovo nije bio običan seks.

Ovo je bio sudar dimenzija!

 

 

 

***

 

 

Septembar 2013

 

“ Danijele ,kome da pošaljem CV , na čiji imejl?”

Igor mi je doviknuo dok sam sebi i njemu pripremao kafu u mom stanu. Kuća za koju sam tek dao depozit još uvek nije bila potpuno sređena pa sam ostao i tog leta u malom iznajmljenom stanu u kojem sam živeo već dve godine. Bio sam zadovoljan poslom i svojim položajem u kompaniji i nakon što videh da kompanija traži nekoga stručnog za softvere , ubeđivao sam Igora da pređe kod nas. Kompanija je bila velika, internacionalna, stabilna , i što je najbitnije imao je priliku da napreduje u svojoj oblasti.

“ Pa meni šalješ, zvanično , ali ne na privatan mejl , nego poslovni – imaš adresu na vizit kartici u fioci,pogledaj!”

“ Našao!”

Bio sam srećan što ćemo raditi zajedno, jer nas je od toga samo delio jedan razgovor sa generalnim direktorom za koga sam bio siguran da će primiti Igora, koji je bio više nego kvalifikovan i poželjan kandidat za taj posao.

“ Jesi li se čuo sa Gijomom? “

“ Juče , jesam ali na kratko. Rekoh mu da ću ga pozvati danas. A ti?”

“ Nisam stigao danima da ga zovem ali možemo ga sada pozvati jer krećemo već sledeće nedelje .” Imali smo dogovor sa Gijomom da dođemo kod njega u Pariz, jer je otišao nakon što je završio poslednji ispit osnovnih studija i da se zajedno vratimo kada Gijomu započinje jednogodišnji lekarski staž da bi dobio diplomu lekara opšte prakse. Ja i Igor smo bili na godišnjem odmoru tri naredne nedelje da bi smo se uklopili sa Gijomovim planom povratka.

Sa dve šolje u rukama , prišao sam Igoru da zajedno pozovemo Gijoma na Skajp i dogovorimo detalje oko dolaska.

“ Gde ste vas dvojica? Jel dolazite u petak?”

“ Gijom , ti stvarno ne možeš bez nas?”

Igor je sažaljivim tonom , u šali rekao

“ Mogu ja bez vas ,ali vama treba stručna pomoć zato sam ja ,ustvari, potreban vama dvojici.”

Gijom je zvučao kao pravi lekar koji razgovara sa pacijentima. Gledajući ga ,bio sam ponosan na tog momka ,jer je, od onako zbunjenog ,mršavog ,kovrdžavog studenta prve godine medicine , zadnjih sedam godina postao ono što je želeo – lekar i čovek vredan svačijeg poštovanja. Činjenica je bila da je i dalje je bio neiskvaren, trapav i pomalo smeten ali sam bio siguran da će od njega biti savršen psihijatar.

“ Tačno tako, doktore! Let "vaših pacijenata" je u petak u šest ujutro i nadamo se da će nas uvaženi doktor sačekati na aerodromu.”

Rekoh elegantnim tonom , zadirkujući ga.

“ Volim kada ste tačni i kada se držite plana.”

Gijom je pljesnuo rukama zadovoljno.

“To je Igorova zasluga , ja samo pratim iz ugla. Znaš i sam da on organizuje , rezerviše , i vodi računa da ne budem gladan, žedan i da mi se ne piški na javnim mestima.”

Nasmejali smo se sva trojica jer je Igor zaista bio neko ko brine o svemu unapred , i misli na sve.

“ Ja jedini ovde i mislim. Vas dvojica ste nepopravljivi. Pitam se kako ćete živeti bez mene kada se oženite ?” reče Igor samozadovoljno

“ Čemu služi ženidba ako žena neće misliti na moje potrebe? .”

Slegnuh ramenima dok me je Gijom gledao sa podsmehom.

“ To ti misliš, Danijele. Čekaj kada dođe vreme za to, pitaću te koji je razlog što se ženiš."

“ A šta drugo? Da neće biti možda ljubav i to..? To je prolazno, znaš i sam..”

“ Danijele , takve kao što si ti karma neće zaobići. Jedva čekam da mi kažeš kako si "odlepio" za nekom ženom i da ne možeš zamisliti život bez nje.”

Igor i Gijom su se kikotali, a ja sam odmahivao rukom .

Nisam ni bio svestan koliko istine je Igor tada izrekao ovom rečenicom..

" Stvarno veruješ u to? Ma daj!”

Opirući se sa i dalje sam verovao u ono što govorim.

“ Igore , pusti ga . Kada mu se desi taj trenutak , ja i ti ćemo sa strane gledati kako nam drug propada , skrštenih ruku. “

“ Gijom , barem ti ne veruješ u nelogične stvari ...ostani pri tome. “

Branio sam se od dva ludaka koja me ubeđuju u nešto šta mi se tada činilo dalekim od mene koliko i Andromedina galaksija.

“ Tačno da verujem u logiku , ali ljubav nema veze sa logikom. To je apsolutno nelogičan splet emocija i zbivanja. Verujem da postoji stanje koje ljudi nazivaju – ljubavlju. I da znaš , od toga niko nije uspeo pobeći , ma koliko se trudio!”

“ I ti si mi neki doktor...veruješ u bajke! “

“ Gijom, ne trudi se da ga uveriš . Samo se zavali i čekaj dan kada će plakati na našem ramenu.”

Igor mu je namignuo dok sam se ja smejao ne verujući u šta me ubeđuju.

Sada mi to sećanje više nije smešno..

“ Pozivamo na ukrcavanje putnike za let 410 , ukrcavanje je na izlazu B . “

Čuvši na zvučniku u kafeteriji prijatan glas, ja i Igor smo uzeli ručni prtljag u ruke i krenuli ka izlazu. Nakon pasoške kontrole, krenusmo ka izlazu na pistu. Na ulasku u avion su nas dočekivale dve nasmejane stjuardese koje su nas usmerile ka sedištima.

“Kako je moguće da su sve stjuardese zgodne?”

Rekoh Igoru dok smo stavljali prtljag u prostor predviđen za to.

“ Imaju posebnu fabriku u kojoj ih proizvode na traci. “

Pogledao sam ga zbunjeno jer me je gledao sa takvom ozbiljnošću da sam pomislio da nije normalan.

“ Ma sedaj ,budalo.”

Nasmejao se i okrenuo očima a ja sam ga udario novinama.

“ Danijele ,imam nameru da spavam ova dva i po sata, a ti slobodno idi i igraj se sa stjuardesama , samo nemoj da se uprljaš, čista ti je košulja, a idemo u goste.”

Igor je bio spontano smešan dok mi se obraćao i nisam mogao da zadržim osmeh i skrenuo sam pažnju na sebe.

“ Jedi govna . “

I dalje sam se smejao dok sam stavljao sigurnosni kaiš.

Koji ludak.

Na velikom pariskom aerodromu je sve vrvelo od ljudi koji su užurbano hodali vukući kofere i malu decu koja ih jedva prate korakom. U gomili nepoznatih lica , primetio sam Gijoma kako nas traži pogledom i pokazah Igoru pokretom glave ka njemu, dok je tražio vajrles signal. Prišli smo mu i zagrlismo smo ga svaki, a on nam je srdačno poželeo dobro došlicu. Bilo je tek oko deset sati i dogovorismo se da odmah na putu do njegovog stana svratimo u restoran na Jelisejskim poljima ,na branč (kako se inače naziva obrok između doručka i ručka).

Doći u Pariz, a ne videti Jelisejska polja, Trg Šar De Gola , Triumfalnu kapiju i Ajfelovu kulu , bilo bi velika šteta, a pošto smo ja i Igor tada bili po prvi put u Parizu, nama je sve to bilo veliki događaj.

Tek kasnije sam shvatio da je Pariz, ustvari svaki put događaj za sebe i koliko se svaki put , iznova oduševim gradom.

Igor je već imao plan gde namerava da ide i koja mesta da poseti i kada je Gijomu sve predočio, ovaj ga je gledao u čudu što se tako dobro pripremio.

Štreber ,kao i uvek!

Gijom je živeo u Monparnasu, delu grada koji se nalazio uz obalu reke Sene. Meni je taj deo grada imao neki šarm iako je sama Monparnas kula “štrčala” iznad predivnih starih zgrada i po meni, nije se uklapala u celu sliku.

Nakon što smo ušli u stan u kojem je živeo Gijom sa roditeljima, bilo mi je jasno, na osnovu slika , da liči na majku. Njegovi roditelji nisu bili u Francuskoj kada smo bili u poseti : bili su na odmoru u Alžiru i bilo mi je žao što ja i Igor nismo tada uspeli da ih upoznamo.

Stan je bio lep i prostran , udoban, sa velikim prozorima i balkonima koji gledaju na kulu. Gledajući ulice na balkonu , nisam verovao da sam u Parizu , gradu snova , i znao sam da ćemo se dobro provesti.

Smestili smo se i odmah počeli da planiramo dan. Otišli smo videti Ajfelovu kulu , i slikali smo se svuda, a Igoru sam zabranio da slike postavlja na Fejzbuk, barem dok se ne vratimo kući.

Obožavao je da koristi sve moguće društvene mreže prema kojima sam ja imao neki odboj. Nisam baš uživao u tome da me gnjave tetke,strine i ujne komentarima tipa “ Lepi naš dečko! “, “ Vidi se da si naše gore list” itd. Imao sam Fejzbuk profil ali sam ga otvarao samo, i isključivo ako baš moram . Pod “ moram” se podrazumevalo to da pogledam slike nekoga ko me baš zanima ili da pregledam stranice konkurentske kompanije - čisto da budem u toku.

Obišli smo tih dana Luvr, Orsaj i Pikasov muzej na nagovor Igora i taman kada sam pomislio da mi je doza istrorije sasvim dovoljna za narednih deset godina , Igor je naumio da idemo u Versajski dvorac i katedralu Notr Dam. Da mu je, kojim slučajem palo na pamet da ide još i u Operu , na mene ne bi mogao da računa.

Nisam bio naročiti zaljubljenik istorije, niti sam imao nameru da pešačim sa njim svaki dan po desetak kilometara samo da bih video grob Viktora Igoa ili mesto gde je živela Marija Antoaneta. Prema takvim stvarima sam bio potpuno ravnodušan.

Nisam imao ništa protiv da vidim neke građevine i divio sam se takvoj umetnosti, ali me uopšte nije zanimalo gde je Luj XIV jeo, pio i piškio pre cela tri veka.

Pariz je jedan od onih gradova koji nikada ne spava. Bukvalno i danju i noću su ulice bile prepune ljudi , i ja sam bio fasciniran time. Obilazili smo restorane i klubove, kabaree i diskoteke i ja sam bio oduševljen noćnim životom tog grada. Potpuno opravdano nosi status najlepšeg grada na svetu.

Jedne večeri smo bili u klubu sa Gijomom , njegovom rođakom Isabel koja je bila naših godina i njenim prijateljicama koje su nam se pridružile u klubu. Francuskinje su bile pomalo umišljene za moj ukus, ali i prefinjene kako sam očekivao.

Doduše i one zaborave na tu prefinjenost posle par čaša vina...

Među njima mi je najinteresantnija bila prelepa afro- francuskinja koja je imala predivan osmeh, a telo boginje. Volela je da pleše i uživao sam gledajući je dok se u ritmu muzike kretala na podijumu diskoteke – kao da je sama na svetu. Zvala se Stefani i bila je profesor engleskog jezika u srednjoj školi. Pričala mi je o ideji da predaje u azijskim zemljama i da proširi svoje iskustvo i vidike.. Mogao bih reći da je ona moje “horizonte potpuno raširila” i sa njom sam proveo nezaboravne noći pod svetlima Pariza. Već tada sam prestao da dajem prazna obećanja, jer me je nekako život naučio da je potpuni apsurd obećanje stavljati na teret samom sebi i drugima. Ja i Stefani smo se rastali uz lepe želje i par reči koje su mi ostale u sećanju.

Dva, tri sata kasnije sam posmatrao naš grad ispod oblaka. Srećan, jer se vraćam kući, a tužan sa druge strane jer su mi dani prosto proleteli i obećah sebi da ću se opet vratiti u Pariz jednoga dana.

U Pariz sam se vraćao s vremena na vreme ali više nikada nisam sreo Stefani..

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

***