БИОГРАФИЈА
Рођен сам у Новој Вароши, Србија, 26.09.1946. године. Дан мога рођења затекао је
оца у официрском ресторану ђе је нешто прослављао. Било је на прослави 50 виших
и нижих официра, а он је био на дужности комаданта града Нове Вароши када је чуо
вијести. Рекао је да чашћава пићем официре. На то је народни херој Чејо Мандић ре
као да му да име Слобдан, јер је стигла слобода. Међутим, Миро је рекао да се не слаже, преча је слобода која је дошла на данашњи дан 1912. године када су Јанко Вукотић и цр
ногорска војска ослободили мој Мојковац. Зато ће бити Слободан.
Ту у Новој Вароши напунио сам годину дана, а онда смо се преселили у Пљевља и
ту смо остали још годину и по. Онда је отац добио нову дужност и преселили смо се у
Руму. Ту смо остали до љета 1951. године јер су оца ухапсили 22. децембра кад је тре
бао да прими чин потпуковника. Мајка је требала да се изјасни да ли се одриче оца па
ће јој остати огромна кућа, башта и имање. Рекла је да ће пристати, али да види да ли ће
Миро бити осуђен. Она је у ствари куповала вријеме да би ђеца завршила у јулу школ
ску годину. Ми смо се вратили у Мојковац 1951. године, а оца су осудили на десет го
дина, одлежао је четири.
Завршио сам основну школу и школу ученика у привреди у Мојковцу. Високу ква
лификацију сам завршио ванредно у Бијелом Пољу, а електротехничку у Беранама. Ба
вио сам се спортом, играо сам фудбал у подмлатку, затим за сениоре „Брскова“ у ре
публичкој лиги.Био сам члан управе фудбалског и рукометног клуба. Једном сам био
општински делегате за физичку културу. Добио сам више захвалница и повеља, ко би
се сјетио свега тога. Најмилија ми је она коју сам добио од црквених старјешина за до
наторство за храм у Мојковцу као и за радове на Црвеном крсту на спомен дому у Шти
тарици.
Запослио сам се у електрани Краљево гдје сам радио три године, касније једну го
дину радио сам у „Искри“ из Земуна. У руднику „Брсково“ радио сам петнаест година, добио сам сат са посветом, али отпремнину ни до данас нијесам добио. Касније сам се
запослио у „Комунално“ у Мојковцу и радио десет година, послије тога имао сам теш
ку операцију на Клиници „Драгиша Мишовић“ у Београду и отишао у превремену ин
валидску пензију.
Оженио сам се 1971. године, жена Невенка завршила је педагошку школу. Била је
директор вртића све док није проглашена политички неподобном.
Имам сина Николу који је завршио гимназију И двије године ДИФ– а, сада има 38
година, радног стажа само годину дана у Седмом батаљону војске Србије и Црне Горе.
Такође, имам двије ћерке које су завршиле васпитачку школу. Старија, Јулија, има
сина и кћерку, а млађа Ксенија једну ћерку.
Када се све сабере, ја сам сада, са 68 година, срећан дипломирани деда са надом да
ћу имати још унучади.
Ето, то је моја сасвим скромна лична карта коју добих од оца Мира и мајке Дарин
ке, рођене Мишнић, на дан 26.09.1946. године.
Па ипак, иако је око мога рођења све кристално чисто и јасно, кад сам скоро вадио
нову личну карту, кривотворише да сам рођен у Мојковцу.
Слободан Слобо Миров Крушчић