PUTOVANJE DO
ALLAHA
Ležim na podu. Oko mene se kovitla bezbroj zamucenih sjena. Sve je tako neobicno. Osjecam vibracije tih pokretnih cudaka, a njihov govor je i dalje nezaustavljiv. Sam, nepokretan, ležim na lijevoj stranici ulice u potpunom mraku.
Bilo je i jasno, moja sjecanja su upravo pokucala na vrata. Bojim se da me odavno tu cekaju. Pocinju oktobarske kapljice da se kližu preko ruku, obraza, pa sve do usana. Davno nekad sam isto tako ležao na livadi, ali tada sam bio slobodan medu travkama i tulipanima.
Gledaj šta me sada snašlo. Izgubio sam pojam i o vremenu, ali to nije bilo ni bitno, želio sam nazad samo svoju snagu. Pomišljam vec kako sam kod kuce i otkljucavam ulazna vrata, te istog momenta se hvatam frižidera, izvadio sam alkoholno pice. Palim ekran, ležim na kaucu.
Osjetih sada par necijih koraka pored glave. Gospodine, gospodine – uzviknu neciji glas kao da je zaglavio negdje u cijevi. Nisam mogao odgovoriti, ali zašto me barem nimalo ne razumije? Sada vec mi na vratu puls opipa. Živ je, živ je. – progovori to pun nade. Ali izgleda da je previše popio. Da li da ga vozimo u bolnicu? ’ – nakon toga upetlja se i drugi glas, dosta krupniji i stariji glas.
Osjetio sam da zemlja više ispod mene ne postoji. Nosili su me. U tom momentu moje srce nije reagiralo, bilo je zateceno. Shvatio sam u kakvom sam stanju bio. Poniženje je zvirljalo iz mene poput najveceg vodopada. Dok su me vozili u kolima, onaj krupniji glas je stalno ponavljao ove rijeci:
‘O Ti Gospodaru, smiluj se ovome svom robu, jer doista njega je neznanje savladalo.’ Bio sam slomljen, utucen, plakao sam dušom u kakvog stanja sam se uspio dotaci. Bio sam pijan, bez razloga. Nisam se više želio probuditi, ali jesam i to na bolnickom stolu pored nekoliko doktora. ‘Preživio je, dobro je’ – rece jedan, odmjeravajuci pogledom.
Nakon nekoliko sedmica, nova jetra mi je transplantirana. Bio sam ponovo svoj. Želio sam zahvaliti ljudima koji su me pronašli, ali ni traga ni glasa. Takvo je bilo moje putovanje do Allaha.
— Irfan Starcevic