МОЈ ОТАЦ, МИРО ЂОКОВ
ПОЗНАВАО сам човјека који је смрт презирао и ње се није бојао. Не
само због прича које су његови другови и пријатељи причали о разним
тешким временима и случајевима кроз које је у свом бурном животу
пролазио, него и онога што сам на његовом крају видио.
Дошао му кум да га види, а он на самрти.
– Нећу куме Бошко умријети још два дана, још ми нијесу помодрели пр
сти на руци.
Тако прича, смије се, два дана прије смрти, као да се ради о неком другом.
Глас му је при том потпуно миран, не трпи никакав приговор да тако неће бити.
Свјестан је, дакле, те чињенице, ипак у њему нема ни мрвице жалости и страха.
Напротив, лице и чело потпуно ведри, на устима игра лаки осмијех док саопшта
ва овакву вијест. Наравно, сви мислимо шали се, али то је била истина. Потврди
ше се приче које су годинама кружиле о јунаштву мога оца Мира Ђокова.
Док ово пишем обузима ме страх. Знам да би се страшно љутио због овакве
моје приче, он никад није причао о свом јунаштву. Његов узор јунаштва је био
његов брат Секуле. У ствари, сигуран сам да су њих двојица по свему били потпу
но исти, личили су као близанци, као зец на зеца, како се каже. Кад размишљам
о њему и његовој генерацији, лако је закључити невјероватну разлику између на
ших очева и нас, готово као да нам нијесу очеви. Прошли су наши прадједови и
дједови, очеви кроз невиђену природну селекцију, кроз највеће људске муке, ра
тове, страдање и голготе, па све до Голог отока. Није их хтио метак, није их печио
поскок, нијесу умрли од глади и зиме, нијесу боловали јефтику и тифус, а све су
то могли. Да им се то десило, ни нас данас не би било. Зато су они челични људи
са челичном вољом да успију. Ми смо се ипак повили у господске пелене и потру
дили да срушимо све оно што су они вјековима стварали.
Миро, највећи његови пријатељи су га из милоште звали Брко, а Шиптари су
га, кад је службовао на Косову, звали скраћено Мир Ђок. Био је људска љепота, изванредних физичких предиспозиција, неописиве снаге. Вјероватно му је так
ва физичка конструкција помогла да послије животних ломова ипак напуни 75
година. Што би се рекло, био је недодер. Како му је само стајала официрска уни
форма, па још кад појаше коња, а јахао је као да је био козак. Због својих карак
терисичних особина плијенио је све око себе. Цијенили су га чак и непријатељи.
Слушао сам преживјеле четнике:
– Видим, пофатаће нас, само Бога молимо да натртамо на Мира. Сви знамо
како је он поступао са заробљеницима.
Кад је умро, било је готово три хиљаде људи да изјаве саучешће, а најмање
половина од тога била је на сахрани. Жене су га обожавале, части ми, неке су
се и хвалиле, иако су знале да ће имати посљедица. Једном ми је рекао да имам
још браће за коју не знам. Свака тајна отишла је са њим у гроб.
СВАКОМ СВОЈЕ ОГЛЕДАЛО – Из очевих казивања
