Прође неколико дана, кад он предлаже: – ‘Ајмо на славу код твоје ујчевине
у Мајсторовину.
Обретосмо се тамо. Пили, славили, Машан пјевао уз гусле. Полијегасмо
пред зору по поду поред фуруне. Прострта слама, на њу декице, на нас губери,
па све једно поред другог. До мене је ова фукара Машан с једне, а сестра од уја
ка с друге стране. Кад утврдисмо мало, он протури руку и дофати ми сестру на
„оно“ мјесто. Она сва изненађена удари ногом фуруну, просу се жар, ‘оће кућа
да се запали. Сви поскакаше, једва угасисмо.
Ујутру ‘оћемо да идемо, а њему мало оно од синоћ, па вели: – Захвали се Кулине!
Ја дижем здравицу, а он граби: – Ти да се захваљујеш свашточињо, а шта си
синоћ радио?
Сестра ме прекорно погледа, мислећи и даље да сам се ја синоћ „истакао“.
Остали не знају о чему се ради. Машан уграби врата и утече.
Ја одлучио да га убијем, такву срамоту не могу да поднесем. Данима се бо
рим сам са собом, али како да то урадим, кад Филипа волим као брата? Чак да
ми нико за то не суди и да ме нико не дужи, како бих могао погледати Филипу
у очи. Да ‘оће отићи у четнике, па да га неђе видим на какву главицу, прође ми
кроз главу, добро бих му запржио чорбу.
Сад ми је лакше. нема Филипа и послије педесет година дође ми да умлатим
ову кучку. Но ево видиш колико је људи позвао на част, тако да му никад нико
не може ништа. Сви се смију.
– А сад да вам ја испричам нешто – вели Машан.
– Вратио се Миро из априлског рата из Албаније. На њему онај официрски
шињел до пета, па кад ‘оће да му Даринка опере веш, он све скине, дру
го нема да обуче док се то не осуши, те тај дан под поњаву. Питам Дарин
ку ђе је Миро, прве смо комшије, дошао сам да попијемо кафу. „Што знам,
она казна ојде гола“. „Како гола“, чудим се. Обуо гете и чизме, онај шиње
л до пета, испод ништа. Ево ђе му перем кошуљу, гаће и џемпер”. Он пре
врне ону широку крагну, понамјести драгоне и ти немаш појма да је доље
го. Ја за њим код Мишнића, веле попио је кафу и отишао у Мојковац. Нико
ништа необично није примјетио. Нађем га у башти код Миливоја Томо
вића. Моба, беру се и купе шљиве. Има двадесет жена, ђеце и осталих.
Миро и Миливоје стојећи пију ракију, сипају и мени чашу. „Миливоје, как-
во имаш мишљење о овоме твом куму Миру? “ „Најбоља врста људи што
постоји. Нико му овдје није раван. Слободно ти се на то могу заклети“. „Па
када је већ такав, окле му образ да дође го међу десет кума и оволико ђеце? “
Мојом мачугом му подигнем увис онај шињел. Оста Миро го као од мајке
рођен! Разбјежаше се жене, ја бјежим са њима. Миро к’о да је погинуо. Да
ме је тада скучио, то би ми био крај. Не би се имало шта од мене укопати.
Све сам му бјежао равне двије године, док није отишао з Босну.
Сви се смију, Миро озбиљан.
– Вала, ако те скучим овом мачугом, неће ти се дријемати!
– Кулине, не рачунаш педесет година што сам стријепио, ред је да ми опро
стиш. Ево, нећу више никад, дајем часну ријеч пред овим људима, само
ако опет не обучеш онај шињел…