КАМИ ДА ТИ ЈЕ У ВИЛИЦЕ И
ДУШНИКЕ ОД ТАКВОГ ЖИВОТА
13. мај 2010. године. На данашњи дан прије сто година нашој врлет
ној коси, какво је наше село Бјелојевиће, родио се мој отац Миро.
Оштри смо ми са овог камена, више волим што сам овђе рођен него
да сам доље неђе у жупу. Тамо се витештво мјери ко ће више да ускопа и послије
коломбоћа, прасе и тикве мекокорке, па послије кажу био је добро ваљастан и
скован, био је прва мотика у селу. Тако је говорио мој отац. Подиго се ту на тој
посној узици земље. Највише парче равнице било је гувно, ту ђе нешто оврше
и овију, кам да је у вилице од таквога рада. Имао је само три године, гађали га
Турци са карауле док се играо на том гувну, но га метак није хтио, то ће каснији
догађаји показати.
Ништа му то није сметало да са толико љубави прича о свакој стопи нашег
села, не би га мијењао за Зету. Ја се попнем на врх Бјеласице, вели, гледам Био
градску гору, села око Колашина, Беране и Мојковац као на длану, не бих ти тај
мерак продао ни за какве паре. Ту на том простору можеш бити и ловац и рибо
ловац, хајдук или комита, па четник или партизан, бирај шта ти је драго. Ко да
те лако нађе у тој ајловини у прашуми Биоградске горе и Паљешке шуме. Шта
је при томе Зета и Жупа Бјелопољска – ништа.
Кад пође у школу те осамнесте године и поче да стиче нова сазнања, нађе
и прочита пјесму „И овај камен земље Србије, што претећ’ сунцу дере кроз об-
лаке“. Мора да је Ђура Јакшић видио ово наше село те ту не може бити друге.
Тако је мислио он.
Поче да истражује, па пита Мијајла: – Чија је ово земља, куме Мијајло?
– Чија до Турска – вели кум Мијајло – видиш ли турску караулу, тачно је
двјеста метара одавде. Они су се само тренутно отле склонили и притаји
ли. Прикупљају се у Врањешку долину и Бијело Поље, па кад нас поткупе
све ће нас потопи у Јадранско море. Сила је то, куме Миро, царевина је то,
ић милет кукала твоја мајка, ни Русија јој не може ништа.
Слуша га Лука и врти главом. –Шта ти кажеш, Лукијане? – пита га Миро. –
Видиш ли Бјелојевића ријеку, она је природна и државна граница. Она раздваја
турску царевину од књежевине Црне Горе, тако је досад било, а сад ћемо виђет
што ће рећи велесиле.
На путу сретне стрика Лаба, он је вјечити хајдук, а послије комита. Прича
му шта су рекли Мијајло и Лука.
– Не знају они ништа, – вели – ово је све моја земља. Све што видим с очи
ма одавде до Наије Васојевићке и докле ја могу одит пјешке, а то ти је ова
мо до Колашина и тамо до Коловрата пријепољског, то је све моја земља,