нама Васојевићима не треба више. Што на путу сретнем турско мушко
турам под нож, женско робим. Сад нам је „Москов“ донио из Русије пуш
ке московке, зајмићемо их до сињег мора.
На крају пита оца шта ће рећи учитељу из историје, рекао је да донесе одго
вор, чија је ово земља на којој живимо. – Ми смо Васојевићи – Немањићи, ми
смо Срби. Кад смо ми Срби и земља мора бити српска, до чија друго. Ми смо се
доселили с Косова па ћемо се вратити тамо на наша вјечна огњишта.
Кад га учитељ пита, он му одговори: – Знам само да је камен мој. – Какав ка
мен? – зачуди се учитељ. – Онај велики поврх Бјелојевићке ријеке. Са њега види
куд ми се говеда дијевају. На њега сједим, свирам на свирали, с њега гледам као
ор’о с висине, а кад ми се задријема заспем и сањам најљепше снове, јер мој ка
мен има топлину и душу.
Касније ће сазнат да ни камен није свуда исти, поготово кад је онај ледни
с „Голог“ ставио под главу. Не зна се који је црњи и љући, онај модри туцаник–
шодер, што једнако расијеца и пете и душу. Можда је најгори онај мермерни, тај
мермерни кад га клешеш па се претвори у прашину и стигне до душника, саму
крв бљујеш, раздире ти ждријело и утробицу.
Тако је мој отац преживио априлски и Други свјетски рат И Голи оток.
Били су га сви вјетрови с ових простора, овдашњи сјеверац и кривац, кошава
тамо кад је службовао у Банату и бура с Голог отока. Свега је био жељан, само је
камења имао доста. Од рођења па до смрти носио га је у жучној кеси и оба бу
брега. Човјек с каменом у души, на каменом путу. Као минер за вријеме старе
Југославије на џади Мојковац – Бијело Поље зарадио је прву плату. Само га је
дино воденички камен није млио. Тако је мој „Каменко“ проживио свој живот у
једној великој људској драми и голготи, у Кочићевој „Мећави“.
Када коначно утихнуше мећаве, муње и громови, њему бјеше чудно и за
зорно. Нешто крупно се иза овога ваља – рече ми – али да знаш, који год не
пријатељ уђе у нашу земљу, узми пушку да је браниш, јер једино тако нико ти не
може рећи да си издајник и увијек ћеш бити на правој страни.
То је вјечита девиза која се потврдила на ове просторе за сва времена.
– Ја сам ти као човјек живио једну, и то 1950. годину, све остало је било да
не може бити теже – тако је Брко почео ову причу. – Родио сам се уочи
Балканских ратова, мајка ми је умрла кад сам имао шест година, тога се
сјећам к’о данас. Од велике глади и але, запослих се на џаду да туцам ка
мен по дванаест сати дневно, а тек ми је било петнаест година. Жандар
који је ту нека врста настојника, јер присуствује прозивци и писању ших
ти, удари ме из чиста мира корбачем по глави.
– Ти ништа не радиш, јебем ти комитску матер!
– Ту нечија тесарска сјекира, зграбим је највећом брзином, замахнем пра
во по глави, он се мало измаче, заостала му задњица, потрефим низ нај
дебље, те све до кости. Он три мјесеца у болницу, а ја у хајдуке по кату
ну, жандари у поћеру за мном, као да сам прави комита. Секуле запријети
ономе кад изађе из болнице. Одуста од тужбе, премјестише га у Колашин,
промијенише другог жандара, а ја се вратих на посао. Касније сам радио