Ми који смо видјели све ватре, ми који смо прошли кроз њих и на њима се
пекли, не можемо да заборавимо све то! То сад траже од нас.
Је ли могуће дас мо игубили све критеријуме, мјере и величине? Јесу ли за
нас изгубљене све људске вриједности и скрупуле? Наше најмилије, који су дали
своје младе животе, прогласисмо за агресоре, а тамо њих за жртве. У шта желе
да нас претворе? Хоћемо ли да срушимо све што су градиле бројне генерације?
Хоћемо ли да продамо све што се продати може да бисмо тако ушићарили?
Смијемо ли изневјерити историју, традицију, јесми ли ријешили да се посе
ремо на све. Ето, све то данашња држава тражи од нас.
Као да нијесмо имали научити од кога! Као да наши преци нијесу прошли
кроз теже. Ко би набројао крваве ланце и црне вериге што их везаше, „тешка
гвожђа и фалаке грозне“, па издржаше. Клико казамата, тамница, кула и Ћеле
кула, па опсташе. За Косово, Куманово, за Сливницу, Бегралницу и Мојковац,
а не издаше!
А хоћемо ли ми то да издамо и нас и њих?
Дас мо се сјетили само једног од великих, Алексе Шантића: „Не плачем само
с болног срца свога, рад земље ове убоге и голе, мене све ране мога рода боле и моја
душа с њим пати и грца“.
Ипак се надам у Бога и Светог Василија Острошког, слава му и милост, па
Светога Петра и Илије, да пораде о нама и отму наше душе ђаволима, избаве из
пакла и врате вјеру у људе. Тада ћемо ваљда спознати дас у они који су погину
ли, колико пута већи и бољи од нас јер су погинули за Отаџбину.
Тако пише на споменику који је подигнут на сред Мојковца, а подигла га је
борачка организација ратова ’90– ’99. Године. На њему су исписана имена једа
нест погинулих.
Међу њима име – Крушчић Радомир Ђоко.
Дали смо му име мога ђеда, а његовог прађеда. Двадесет седам година, није
стигао да се ожени, али је стигао да буде јунак, да се одазове војном позиву
међу првима и да погине. Таман толико да нас никад не прође ниједан рат, то
лико јада и чемера цијелог вијека, па ми се чини као да свака буна полази из
наше куће.
Тако се борачка организација посљедњег рата, подижући овај споменик,
одужила својим погинулим друговима, али се зато ухватила у коштац са број
ним снагама пете колоне.
Међутим, њих једанест чија имена стоје на споменику излили су своју жи
вотну причу и заслужили стих из „Горског вијенца“: „Покољења дјела суде, шта
је чије дају свима“.
СВАКОМ СВОЈЕ ОГЛЕДАЛО – Из очевих казивања
