ДОШЛО ЈЕ НИКСОНОВО ВРИЈЕМЕ
ОНО што ја памтим, најмање 60 година, сасвим сам сигуран, најбоље се
живјело у Југославији, а самим тим и у Црној Гори, негдје од седамдесет
до осамдесет и неке, а то су биле и најбоље године мога живота.
Јендога дана паркирам ауто пред Градском кафаном, привуче ми пажњу
жагор ђеце, која се бјеху окупила око Трајкове посластичарнице, која се нала
зи преко пута Градске кафане. Као да себе виђех међу њима, јер није тако давно
било када сам годинама зурио у излог Трајкове посластичарнице и сањао дан
када ћу се најести колача.
Страх ми је стезао срце јер поодавно слутим да неће овај живот достојан
човјека потрајати дуго. Не припада он мени, то је тамо за неке друге. Не може
се на ове просторе без крваве револуције или измишљене резолуције и право
ће на моју кућу – као што ми је у очеву.
Неђе ће упријет ђе ће ме највише забољети, а ја ћу се снаћи таман онако
како су прошли сви моји у три генерације иако су увијек били на правој стра
ни. Када се прерати никад се не снађу, слава припадне другима.
Хоћу да прекинем са овим размишљањем, али ми одједанпут паде на памет
прича тетка Новице Кртолице, она никад не блиједи – никад је нећу заборавити.
– Ако ти је отац жив, а то је тамо ђе оба ока испадају љети од врућине, а зими
пуца кожа од буре, неће се Миро много нанијети главе, – причао је – прола
зио сам туда када сам службовао као жандар за вријеме старе Југославије.
Ту ти ништа нема до пустаре, камењара и чечара. Поскок, шкорпија и сваки
ђаво ту вреба чо’ека. Ипак су они „којоти“ који су задужени за људе, гори
од свега што тамо има. Они не пуштају док ти крв не попију.
– За које људе? – питам тетка Новицу.
– За твога оца Мира и његово друштво – рече.
– А шта су „којоти“? – имам за тетка још стотину питања.
– Како да ти кажем? То су ти псоглави ђаволи, ни на кога не личе осим на
саме себе. Неће они ни тебе оставити на миру. Кад их први пут сретнеш,
познаћеш их лако. Овђе их никад није било, сем једног који се појави
уочи рата. Одмах смо га познали. „Напред пете, а позади прсти, па неда-
де Србину да се крсти“, тако смо му пјесму испјевали. Сада су се намно
жили свуда на хиљаде. Највише их има на то страшно мјесто, а оно ти је
тамо иза сињег мора – зове се Голи оток – ово последње рече шапућући.
Дубоко повуче дим из тек приждивене луле и замисли се. Сигурно се сјетио
да су он и мој отац прошли голготе Неретве, Сутјеске и читаве Босне, уздуж и
попријеко. Тарка ватру испод котла који виси на веригама, у којем се крчка ка
чамак, узе ме у крило и настави причу још тишим гласом.
– Ти сад мене не разумијеш ништа, кад порастеш само ће ти се све казати.
Никоме не причај да смо ово разговарали. Они би „којоти“ повели тамо
и тебе и мене. То би нам смрт била, нека то буде наша тајна.