И сад му видим кажипрст како, за сваки случај, мало припријети. Стиша
се бура, затвори се Голи оток, отац се врати кући. Трајало је то читаву вјечност.
Сада се све промијенило, али ја и даље слутим – неће ово потрајати дуго.
Да ми буде мало лакше частит ћу сву ђецу колачима, тако лијечим свој ком
плекс, то сам направио толико пута, после тога се осјећам много боље.
Трајче трља руке, имаће данас добар пазар. Био је душа од човјека. Толико
пута је нама, гладној ђеци, удијелио колаче.
Међу оном ђецом један дечкић, од десет до дванест година, сав је од живе
ватре искован. Очи му играју као на уљу. Да се нијесам добро примакао и ви
део да је преплануо од сунца, не бих вјеровао да ромско дијете може бити ова
ко лијепо.
– Како ти је име, бато? – питам га.
– Никсон, шефе – пружи ми ручицу.
– Тако те зову, а како ти је право име? – опет ћу ја.
– Мајчин гроб да пољубим, ја сам прави Никсон, то ми је право име.
– Кад си прави Никсон, да те частим са два колача.
– Може и четири – узврати брзо – то би, шефе, било много боље.
Зачас поједе колаче и сав задовољан поче да се смије.
– Испуни ми се једна жеља – да се за рођендан наједем колача.
Шта ће сирото дијете, без мајке, помислих.
– Која ти је друга жеља? – питам га.
– Немам карту за каубојски филм, шефе. Не волим љубавне филмове, ни
кад не гледам јер тамо се не бију, тамо се само јебају.
– Никсоне, кад је све тако, онда да ти се испуни данас свака жеља. Идемо
заједно да гледамо каубојски филм.
Марија није Ромкиња, а живи са њима под чергом. Никад не гата на карте,
никад не проси, само што јој даш. Наше чељаде, а удала се за Раста. Дође једног
дана нашој кући – жали се на сина.
– Ми више не живимо у нашем лугу. Пали смо у Равну Ријеку – наставља
причу. Никсон плаче, хоће, вели, код тате у Мојковац.
– Ево ти тате под чергу, видиш ли ђе ти мрчи.
– Нећу ја тога тату – вели – имам ја мога лијепог тату, мога Слоба, мога шефа.
За секунд ми све постаде јасно. Никсон је твј син, а ја мислио да је сироче.
Рекао ми је „мајчин гроб да пољубим“, мангуп мали. Пролази вријеме, Никсона
све ређе виђам. Он порастао и сад га нема ниђе.
Дођоше немири и ратови. Чудна девалвација и немаштина закуца и на моја
врата. Велики ред пред банком – људи мијењају динаре за марке. Ја немам нити
један динар да мијењам, зато ми неће ни један пропасти. Из банке излази Ник
сон – промијенио динара за педест хиљада марака. Изљубисмо се, питамо се за
јуначко здравље. Вели:
– Шефе, ја частим, види шта је пара. Док сте ви ратовали, ја био у Њемачкој.
Идемо мојим колима у нашу кафану „Стари мост“. Имам велика кола и
кућу, а шт ти возиш, шефе? – упита Никсон.
– Немам ја кола, Никсоне.