НЕКАД САМ БИО ГРАЂАНИН
ОВУ животну причу у себи сам давно записао, сад је преписујем.
Родио сам се 1946. године усред центра вароши која се зове Нова Ва
рош. Затим се преселих у Пљевља, у најљепшу кућу у најљепшем крају
– Милет башти. Одатле одселих у Руму. Свуд је лијепо, али овдје ми се највише
свиђа. Имам свега – играчака, сладоледа и крекере. Возим се војним и цивилним
аутима, возим се и фијакером, а сам возим тротинет. Прије данашњих грађана,
скоројевића, све сам то видео и имао прије близу педесет година. Све то, додуше, до своје седме године, а онда сам дошао да живим у Мојковцу, који је тада био село, а ја сам постао „грађанин“ села и луга, амал и слуга, јер тако су други хтјели. Тада
сам постао пионир са обавезном марамом, омладинац и феријалац. Радио сам све
што се нареди, од ношења штафете до пошумљавања врлети и голети. Стигох и до
пушке на предвојничкој обуци. Научих добро да пуцам, јер то није никакав про
блем, то ми је од куће. Послаше ме двапут на омладинско првенство на Цетињу.
Добих и шах као награду.
Кад си већ такав и такав, мораш ложити логорске ватре за Први мај и 13. јули.
Тих дана може банути Блажо, Андро или генерал Јауковић. За случај да се то не
деси, сигурно ће доћи Бранко, Симо и Радосав. Капетан Милета ће им предате ра
порт. Ти мораш бити ту за сваки случај, колико да знају чији си. За награду ће Џам
бас да те прими у планиране. Ложио ватру јесам, али ме примили нијесу.
Заврших занат, постадох мајстор, узгред се бавим спортом и доживјех да ме
региструју као фудбалера. Ријеших опет да постанем грађанин. Свуда живим по
мало. Може ли на љепшим мјестима – Краљево, Ваљево, Трстеник, Врњачка и Ма
тарушка бања. На крају Београд, па у војску у Подгорицу. Обнових стара сјећања
на веће средине, научих нешто граских манира, довољно да се разликујем од оних
што асфалт нијесу мирисали. Радио и телевизор нијесу имали, пјевачицу уживо
нијесу видјели, никад им није пјевала, а не дај боже да су с њом љубавили. Ја сам
ипак и то „морао“, чак сам био први трафикант. Позајмио сам је другу – дошао из
војске па био снужден. Док сам растао и поносан на себе како постајем човјек, тако
је растао мој Мојковац, постајући град. Заврших високу квалификацију и технич
ку школу. Не можеш бити даса, а да не знаш да возиш, а богами и да купиш ауто.
Зарађивах доста, стизах да будем донатор спортским колективима и Црвеном
крсту. Помажем другу и пријатељу, удијелим нешто сиротињи, неспраћенима ко
нак и ручак. Чак стигох да подигнем спомен плочу „тетку цијеле комуне“ Пав
лу Радовићу – Цупари. Додуше, тиме се нијесам хвалио , као ни за све друго. Зато
сам написао „ово обиљежје подиже омладина Мојковца“. Наравно, тих седамдесе
тих и осамдесетих година када се најбоље живи, имам комфоран стан с телефоном
и парним грејањем. У међувремену стигох да се оженим и да имам троје дјеце. Де
сило се све као у некој лијепој бајци, да не може љепше. Уживам у свему што пружа
благодет градске средине. Они би други рекли – благо вама варошанима.
Једном је кренула прича – „отвори кафану, добро ће пословати ако ти Слобо
буде стални гост“.
Слободан Миров Крушчић
