Предлажу ме у Партију, не могу да вјерују да сам одбио. Говоре да ће ми то за
боравити, они ће ми написати молбу и спремити ме за Кумровец. Не знају они
да сам ја мали дисидент и да ћу и то одбити. Врте главом, видим свуда да провје
равају, нијесам им јасан. Како да идем у њихову школу кад сам се солидарисао са
својим оцем информбироовцем? А онда свему дође крај. Сјаргаше стојсери са свих
страна. Донесоше своје обичаје. Почеше да штрајкују, а просјечна плата хиљаду и
пет сторина марака. Дођоше „џемпераши“, обурдаше државу. Унапредише све у го
споду која то никад није била. Добро стојећи постадоше сиротиња, највећи јадо
ви богаташи, полицајци – мафијаши. Разрушише свеколику привреду црногорску,
мојковачка пропаде прва. Мојковац постаде пустара која највише личи на аветињ
ски рударски град Пекос, напуштен од свих, по коме крстаре пси луталице, који су
постали гори од којота И змија отровинца што вребају пролазнике.
Какав сам ја то грађанин у оваквом хаосу, међу оваквим придошлим снагама?
Нијеси се престројио, нијеси им пружио руку у њиховој борби за „демократију“.
Зато мораш да постанеш сиромах.
Какав си ти то грађанин кад немаш за кафу и новине? Какав си ти грађанин
док на трафици купујеш кутију цигара, а реформисти ти узгред припуче по два
јевропска шамара уз уши?
Он је постао грађанин. Он је постао „даса“ и господин, а само прије неколико
година није смио „угазити на семафор“. Није се родио кад сам играо фудбал у ре
публичкој лиги. Кући му нијеси могао доћи испод пет сати брзог јахања на кљусе
ту. За пола сата јеси, али хеликоптером! Сад вози полицијска кола, рука са „сеико“
сатом обавезно напољу, ‘оће све да нас попршти. Да ми је знати ко му је показао
пут до Мојковца, тешко бих се са њим свадио!
Тако је Мојковац, са таквим људством и њиховим обичајима, опет постао село
и луг. Добро видим и осјећам – опет сам постао грађанин села и луга. Знам да ћу
код таквих опет постати чивчија, амал и слуга, кад нам је већ таква држава.
А НЕКАД САМ БИО ГРАЂАНИН!
Слободан Миров Крушчић