Уђе срећом милицајац и то онај шарени, што свако чудо зна. Знам, нема му
више мрдања. Сам му казујем све по реду.
– Рече ми један чојек…
– Шта ти рече, ђе ти рече – прекиде ме оштро.
Рекох да је ово класни непријатељ. Рекох да на овом мјесту сједи Матијас,
највећи Србин по професији, прерушио се у Грка. Цвикере ставио да га не по
знамо.
– То код тебе и мене не пали, но одма’ турај белензуке на руке.
– Полако, редом ћемо. Као прво дај ми твоја документа – вели Шарац.
– Личну карту сам изгубио, возачку су ми узели ови наши, од докумената
имам само огледало.
– Да видим.
Ја му га пружих. Погледа га са обадвије стране.
– Што одмах не кажеш да смо колеге? – рече.
– Како се понаша? Шта рече, ђе је тица кренула.
– На неки врх, каже, „има једно мјесто, а горему ниђе краја нема“.
– Ту се сигурно састају!
– Видиш ли ти јадан, ‘оће Црну Гору да обурдају!
– Награду што сам открио класног непријатеља, да макар подијелимо. До
бро сам је заслужио. Колико сам ја оваквих случајева открио, али је овај
опаснији од свих.
– Савезно зло, да га већег нема!
– Ех, кад ноћас укркам код Филипа на коњу! Преузећу ствар у своје руке!
– Ђе си кренуо тицо? – пита га Шарац.
– За Црну Гору.
– Таман, заједно ћемо, све паске.
– А којим послом, може ли се знати?
– Да узмем „неку“ Његошеву награду, ако си чуо за њу?
– Таман фино, јопет ћемо заједно. Тамо ћемо ми теби дати твоје огледало
које си заслужио!
Слободан Миров Крушчић
