– Никако Секуле, не играј се, још си болестан, а он се преселио на сто ме
тара од њихове команде. Смјестио се код Пека Цаковића у сред Мојков
ца. Страже и предстраже по Црном пољу и Мојковцу, по Пољима и Под
бишћу, на стотине. Да си тица, не можеш прелећети.
– Ја смо још ноћас да преноћим, мени је мјесто у комитама. Осветићу се
Шишку или ћу погинути.
– Друкчији је ово непријатељ, подмуклији од Турака – опомињу га кумо
ви Радовићи.
– За свакога непријатеља Сењо има другу тактику. Упознао сам ја швапске
дупоглаве муле. Једном сам им побјего, други пут ме жива фатат неће.
Не иде по ноћи, да не натрапа на страже. Преплива Тару, па преко Црног
поља, све од чечара до чечара, сакри се више куће Перкове. У неко доба ноћи
Шишко се враћа кући из команде, ђе сваки дан подноси извештаје. Ухвати га,
свеза, зачепи уста и све по пропису, да не би било каквих изненађења. Стиже глас
Ђоку и Вукадину да је Секуле ухватио Шишка и да их чека у Паљешкој шуми.
– Нећеш, Ђоко, да осветиш брата?
– Нећу свезанога, а немам очи да с њим идем на двобој.
– А ти, стрико Вукадине?
– ‘Оћу, али пушка њему, пушка мени.
– Немам ја кад за то. Он моме стрицу није пружио такву шансу.
– ’Оћу да видим јеси ли какав јунак? О, ти се кривиш, а ја тек почео да
оштрим нож.
– Секуле, убиј га к’о човјека, немој да га мучиш – рекоше Ђоко и Вукадин,
скочише на ноге и одоше.
Нема тога блага и откупа који би промијенили одлуку да Шишко не прође
исте муке кроз које му је прошао стриц.
Трећег дана је још једна јела планула у Паљешкој шуми. Тако се он разрачу
навао и намиривао са швапским шпијунима. Нико му не остаје дужан.
Све вријеме, до 1918. и коначне слободе, он и брат му, најстарији Иван,
провели су у комитама. Дан, ноћ, борба, бјежање и ћерање одавде до Берана,
Куча и Лијеве Ријеке.
Како сад да смириш вјечитог хајдука? Како да смириш оваквог јунака и ко
миту, а остали му још Турци вјечити непријатељи. Секуле би још са њима да на
мирује дуг.
Нова држава, Краљевина Југославија, не трага много ни за њега, ни за
хиљаду таквих. Има она својих јунака, ови ће пасти у тешку немилост. Радоји
ца Оровић, Секуле и многи други – поново у комите, све до краљеве амнестије.
Толико су га пута затварали, толико је пута плаћао казне и дажбине код та
дашње власти да је завршио у највећој немаштини и биједи. Умро је 1938. годи
не од јефтике, због незалијечене упале плућа.
Док ми отац ово прича, ја све сабирам. Исто је зарадио и ђед Вукадин, но
силац златне Обилићеве медаље у оној црногорској држави. Исто зарадио и ти
код Тита. Ваљда је то она судбина, која задеси јунаке, да никад не добију оно
што су заслужили.
СВАКОМ СВОЈЕ ОГЛЕДАЛО – Из очевих казивања
