– Иване – вели најстаријем сину – потеци, мрцу, ђе да убије онаква два
момка за ђевојчину.
– Ако га ја претечем данас, како ћу сваког дана. Секулу нико не може оста
ти дужан – рече Иван.
Сјутрадан су их у Лепенцу сахранили. Онда су Пандурице дошле и пону
дили кумство.
– Могли сте ово пређе, ви к’о да нијесте знали Секула – замјери им чувени
хајдук Мијаило Миликић.
Капитулирала наша војска на Мојковцу те 1916. године. Секуле у комите,
не могу лако да га ухвате.
Дође кући једно јутро, добио тешку упалу плућа, потпуно у бунилу. Легли
га на губер поред ватре, а он пита оца – Какви су ово људи те иду уза зид, а је
чам им изник’о из главе?
Касније је причао како је то сањао.
Бану на врата читава чета Шваба. Запалише кућу зато што није пријављен
комита. Зграбише Секула са оним губером, турише га на носила, па тако до
Мојковца. Касније су га пребацили у болницу у Подгорицу.
Једно јутро устао Ђоко и каже: – Дође ми Секула на сан, па вели, донеси ми,
Ђоко, крушака, јеребасни да оздравим. Богоми, морам одит.
– Ђе да идеш,полуслијеп човјек, а све пјешке.
– Нема ко други, Јово и Миро су мали, а Иван у комитама. Не би ни ваљао
да иде ко други, јер сам сан талковао. У њега ми се казује да то морам
бити само ја!
Фебруар мјесец, снијег до у пас, не помаже ништа, спреми се и оде. Мисли
ли смо нећемо га више видјет, страдаће од дивине, или од зиме и глади.
Распита се ђед Ђоко за сина Секула да је жив и да се налази у болници у
Крушевцу. Купи на пјаци десет кила крушака, све како му сан казује. Пријави
се, пуштише га да се виде и он предаде крушке. Сјутрадан дође и донесе још де
сет кила. Секуле га тога јутра дочека на ногама.
– Ево, ја послије мјесец и по дана, од оних твојих крушака први пут уста
дох на ноге.
Обрадова се ко дијете кад виђе да је Ђоко донио још.
– Дођи опет сјутра да видиш како сам.
Дође Ђоко трећи дан, не носи крушке. По сну то није бло потребно. Каже му
један рођак из Лијеве Ријеке, који је сломљене ноге ухваћен: – Муштулук, Ђоко!
– Знам, Секуле је побјегао!
– Јесте, синоћ је све ове бедеме прескочио, скочио у Морачу и побјегао.
Много су пуцали за њим. Ако га нијесу погодили, чекаће те у Лијевој
Ријеци.
– Не брижим за то – рече Ђоко – моме сину ни длака с главе неће фалити.
Послије неколико дана бануше обојица код кумова Радовића у Подбишће.
Они су нас примили и били смо код њих читаву годину, јер је наша кућа запаљена.
Причају Секулу како му је шпијун Шишко „частио“ стрика Пера.
– Сјутра ћу ја њега – вели, као да је то лако.