УЧИТЕЉ МИЛОШ
ОДВЕО нас је једном на гробље стари учитељ Милош Ракочевић, били
смо у трећем разреду основне школе, да нас из познавања природе нау
чи како се помоћу маховине, која се ухвати на гробове и споменике, од
ређује страна свијета. Тада нам изненада рече:
– Овдје сам на овом гробу одржао први, а сада ћу и последњи час историје.
Да ли је тихо заплакао зато што је и сам проживио тежак живот или се сје
тио да је тада био млад? Можда му је било жао што се сјутра распуштамо, а ово
је његов посљедњи час.
– Родио сам се у Требаљеву, ту сам и службовао. Касније сам био учитељ у
Морачи, Ровцима и Колашину. Ђе год сам се обретао слушао сам страш
не приче о јунаштву овог дива. Овдје лежи челични човјек Секуле Ђоков
Крушчић. Његов кум, први учитељ у Мојковцу, Вељко Жижић, исклесао
је овај велики камен за узглавницу. На њему је уклесао крст и три слова
СЂК, а ја сам одржао говор највећем јунаку тог времена из наших краје
ва. Причало се да сам био добар говорник. Најбољи мој говор, према за
слузи, био је посвећен Секули Ђоковом.
Одједном ме угледа између све деце.
– Дођи овамо, Слободане! Овдје лежи твој горди стриц.
Ко зна шта је још све испричао, сјећајући се тог великог човјека, Секуле
Сења Ђоковог, на свом последњем часу историје.
Тада нијесам знао да објасним што плачем? Да ли Милош плаче за Секулом
и собом, а ја за њима обојицом, ни данас не умијем да објасним.