КРУШЧИЋИ ИЛИ ВУКОМАНОВО
МОЖЕ ли бити љепшег имена, може ли бог дати за ове просторе топлије
име, које ли симфоније од имена – Југославија.
Зар да заборавимо све оне који су за њену идеју свенули, за њу чамили
и сужњи били. Крварили, гинули и све дали, а нијесу дочекали ни један дан слобо
де створене у најтежим мукама наших предака, неколико пута рађане Југославије.
Ко усред Мојковца да не види Јанка Вукотића, његову Бојну Њиву, највећу коп
чу српског и црногорског народа. Мислите ли да се може заборавити Плава гроб
ница? Има ли љепше поеме од Марша на Дрину? Који то народ има Вожда, Пашића,
Мојсију Зечевића? Који то народ има Ћелекулу, сазидану од људских глава, а више
њих свијетли Синђелић, пркоси Танаско Рајић.
Ко може да нам из руку истргне гусле да не слушамо муке Никца од Ровина?
Историју и азбуку да нам потру? Па по дукљанском науку да свети Петар Цетињ
ски постане свијетли Петар Цетињски. Заклањате нам исток и тамошњу постојби
ну. Све би нам узели, а дали поново Голи оток, јер и тако нијесте са њим до краја
рашчистили.
Не дирајте још у живу рану, не дирајте највеће вриједности и не мијењајте исто
рију, јер су за њу гинули највећи. За њу је пао и Вукман Крушчић, народни херој.
Причао ми је отац причу о том великом човјеку.
Ову сам ти причу обећао, пошто видим да те интересује, мада ни ја не знам све
о Вукману. Тешко је о њему све знати, јер је он био велики револуционар. Шта је он
све радио на факултету, колико је основао партијских ћелија, на колико је демон
страција учествовао, то ђаво зна. Зато га је полиција даноноћно пратила, малтре
тирала, затварала чак и на дуже временске казне. Био је по затворима на Бањици, Вишеграду и Нишу. Једном их је полиција преварила тако што им је неко рекао да
дође делегација студената са захтевом, а „ми ћемо учинити све да вам удовољимо“.
Знали су да ће доћи „најјачи“ партијски људи. На превару су их испребијали, је
дан је касније умро, а њих двојица су крв пропишали. Писао је о том догађају извес
ни Томић, који је то са Вукманом преживио.
Сретао сам кроз рат и послије њега разне људе који су ми причали о њему и ди
вили се његовој храбрости. Нас двојица смо од два брата, а били смо прави врсни
ци. Као дјеца, па касније као момци и људи, ко зна колико пута смо се рвали. Не
вјероватно, никад нијесмо могли један другог да обалимо, ама потпуно смо били
једнаке снаге и висине. Он је био петнаесто дијете у њиховој кући, имао је седам
браће и седам сестара, из два брака његовог оца. Све их је крстио Лазар Томовић, предсједник Пољске општине. Био је чувен човјек. Вукман је због њега ушао у теш
ку свађу са Ђиласом. Невјероватно колико је случајева смрти било у њиховој поро
дици! Погинуо му је брат Радоје, био је перјаник краља Николе, Драгиша, официр
црногорске војске.
Швабе су му 1916. године убили оца и сестру, под оптужбом да држе комите. И
ко зна колико других случајева. Углавном, од свих њих остао је Милан, од Радоја,