МИТ О ОЦУ И СИНУ
ОВА чудесно увјерљива проза, исприповиједана у неколико до сржи упе
чатљивих варијанти о страдању оца и сина, у веома препознатљивом
минулом идеолошком добу, неодољиво подсјећа на старозавјенту би
блијску повијест о почетку стварања јеврејског народа, кад Аврам под старост
добија сина Исака, а Бог га тада у највећој радости, већ старца, који је живио
по највишим моралним и божанским кодовима, позивна на највеће искушење,
да приношењем малодобног јединца као жртву, докаже своју вјерност њему,
Врховном творцу неба и земље, па кад Аврам послуша његов глас и крену да
принесе Исака као жртву, Бог његовог сина замјењује жртвеном животињом, и
тако од њих двојице – Аврама и Исака, почиње Родослов Исуса Христа и ства
рање јеврејског народа.
И овдје, у овој књизи Слободана Крушчића, са дословце аутентичним име
нима и догађајима у једном историјски преломном добу, отац Миро приноси
најприје себе, а једновремено и породицу на жртвени олтар отаџбине, живјећи
цијело вријеме страдања по највишим моралним биљезима, хришћански чи
сто, по доброти сопственог срца, слушајући само његов глас и глас разума, а не
почесто погубне директиве надређених, да би на крају тог страдања, као и на
његовом почетку – остао у свему исти: сиромах витешког духа, кога је Творац
наградио бројном здравом породицом. Овај лик у свему подсјећа на последње
ликове маркомиљановског соја у посљедњем вијеку вратоломних догађаја у
Црној Гори и у томе нема двојника, сем неких ликова у романима Михаила
Ла ли ћа, и вјероватно је ово и посљедња написана књига таквог породичног,
а у ствари историјског регистра, јер се око судбине Оца и Сина плету крупни
историјски догађаји и збивања у Другом свјетском раду: општенародни уста
нак 1941. године у Црној Гори, четворогодишњи ратни вихори, по злу чуве
на голооточка страдања и она друга, нешто мања, послератна, пуна жбира и
шпијуна, сваковрсне оскудице и мукотрпног довијања да се преживи и сачува
бројна породица од читаве лезепе таквих искушења.
Син је памтио Очеве приче, до најситнијих детаља, дуго и дуго их носио у
сјећању и као да их је тамо, у том дугом низу, слагао за невидљивим писаћим
столом, улазећи до цизелираности у језгро њихове обимне грађе, па кад је томе
дошло вријеме, само их је читко преписао аутентичним језиком расног народ
ног приповједача, завичајном лексиком, препуном медитативних импулса и
не по нов љивог жуборења сопственог дјетињства.
Слободан Крушчић је, причајући судбину оца, истовремено још упечатљи
вије, на другом плану исте слике, казивао сопствену и породичну судбину, са
много других ликова, са других простора, уплетених у историјски колоплет до
гађања и збивања у бурама живота људи овог, Потарског краја. У цијелој гале
рији тих ликова не препознаје се само њихов живот, већ се кроз њихове стра