далне токове пројектује и судбина људи краја који аутор описује, дакле цијелог
једног народа, а ауторово дјетињиство је једновремено и дјетињство цијеле јед
не генерације, те се због тога књига не може поимати као породична хроника
у једном злодобу, већ је то његова слика са широког друма, којим су прошли
људи и догађаји и то је највиша вриједност ове књиге, којом ће аутор мајстор
ством казивања увјерљивих догађаја различитих људских судбина привући
бројне читаоце.
Мало је у послијератној литератури у Црној Гори писаца који су лакоћом
приповједања и бираном лексиком обиљежили послијератно доба, као што је то
Слободан Крушчић учинио са неколиким причама из ове књиге, које би и по
строжијем естетском критеријуму досегле домете антологијског избора. Кад се
дочита књига, стиче се утисак као у оној причи о подземној води, која се дуго
пробијала кроз тамне и врлудаве ходнике да би нас најзад запљуснула бистрим
током.
Кад је писац на трагу надахнућа, онда не изостане ни контемплативни дао
творчев, те су тако све Крушчићеве приче добиле заиста јединствен наслов –
Сваком своје огледало. А у том Огледалу најкрупнији је пишчев даровит лик,
у чему ће се одмах увјерити будући читаоци, чим завире у садржај ове књиге.
Драгиша Маџгаљ