МОЈ ЂЕД ЂОКО ДМИТРОВ
И ЊЕГОВА БРАЋА ПЕРО И ВУКАДИН
ПРОДАО сам земљу у Папратинама и од тих пара, уз велики рад читаве
породице, за двије године направили кућу у Мојковцу. Те педесет осме
године за првог станара примили смо старог Ћетка Радевића – имао је
деведесет двије године. Живио је код нас још десет, умро је у сто другој годи
ни живота.
Милорад, син му јединац, дошао је прије три мјесеца с Голог отока. Умрло
му једино дијете које је имао. Слабо га је мајка држала. Веле, није имала кад, љу
бавила са удовцем. Оћерали су је, остала су њих двојица ко два чунгара. Кас
није се Милорад поново оженио и имао велику и добру породицу.
Петрана, најстарија Ћеткова шћер, дошла је да честита усељење и да види
оца и брата. Донијела је гусле (знала је лијепо да гусла). Не би мало, исте ноћи, на врата бану Мига Радевић, брат од стрица Ћетков. Има деведесет и кусур го
дина, напуниће сто пет, таква им је била раса. Бјеше велики јунак свога време
на, носилац Обилића медаље, добровољац са Брегалнице, гдје је и рањен.
– У! – обрадова се Миро. – Добро, да не може боље.
Мига диже здравицу с врата димижаном од десет литара.
– Аферим ти га Миро, сине Ђоков – Додов! Дође с Голог отока и начиње
кулу од камена, на два боја. Свака ти част, од земље до неба, људски сине!
Љубе се и грле, питају за здравље. Миро одреди мене да служим ракију и
остало што треба, све с ногу, ту сјеђења нема.
– Ти ћеш до дванајест, а Саво ће, касније, до зоре!
Ријетко је Мига долазио, али те ноћи нема спавања.
– Имамо кад спит – зборио је. – На овај свијет немамо шта чињет но ово.
Знаш ли ти, Пејка, ону гусларску о Косову, о Куманову, о Сливници, о
Брегалници?
– Не, то не знам.
– Па шта онда знаш? Немој ми ту пртљат. Женетина дигла рашу па ми то
боже гусла! Немој да ми их мразиш, кад не знаш главне пјесме које свако
зна. Ћић, више да те никад нијесам чуо. Оћу Миру ноћас да испричам јед
ну причу. Поодавно се каним, а имам кад до зоре. Једно чудо што га више
никад нијем видио ни чуо, ни у писању Марка Миљанова, и нећу га ни
виђет, док ми се земља на јагодице не успе. Не знам јесу ли ти Ђоко и Ву
кадин причали за ово?
Мига заузе некакав свечани став, узе ваздуха и поче да прича. Знам да је
нешто значајно, јер би он тада ухватио човјека за браду и рекао му: „Сад немој
да шараш очима, иња вјеро!“
– Причали су ми Ђоко и Вукадин, али бих волио да ми ти испричаш, ти си
био очевидац – вели Миро.