– Ја и Ћетко, били смо један и други, добро памтимо, а врсници смо са Ђо
ком и Вукадином.
Жујо је био нешто старији, а били смо ти очевици догађаја што се тада тре
фио. Отац и стричеви су ти умрли, а ено ти још свједока – Лука Журић и Та
диша Шћепановић. Ослијепко Ново Лашић, што му оба ока усташе извадише,
ако није тако! Оба ми моја ока! Таквога јутра није доодило у наше крајеве! Твој
отац Ђоко и стриц ти Вукадин спремише се, препузаше границу на Пржишта.
Припазише се на Медено гувно и Ракиту, те сиђоше у Мајсторовину, па у За
тон. Ту купе код Бубања у воденици по тридесет килограма брашна и упрте,
нема почивања до Мајсторовине. Распртиће се код Влаовића, то је тазбина Ђо
кова, твоја ујчевина. Неко их виђе уз Ракиту и проказа Турцима. Они потекоше
брже – боље и западну на Медно гувно. Капетан Љуца вели: „Нико да не пуца, оћемо ја и брат да им одсијечемо главе“. Улете њих двојица са исуканим сабља
ма, мислећи биће лако, а Вукадин и Ђоко уграбе па опале по једном. Убише их
обојицу. Остали се препану, збуне, а ови то искористише да утечу и донесоше
брашно у Бјелојевиће. Велика, тешка мука, не може бити већа. Био је то држав
ни проблем, погинули турски капетан и његов брат на турској територији. На
Аранђеловдан, направише реконструкцију догађаја. Дошао Краљев изасланик,
угледни људи из Колашинског среза, Подбишћани и Пољани, на челу са ко
мадантом батаљона Секулом Бошковићем. Савић Журић, официр црногорске
војске, вели: „Нећеш ти Жујо, учињет данас да ти два брата погубе на исто
мјесто ђе је њигова крв пала! “ Сви савјетују, уче и моле, а Жујо, њихов трећи
брат, поротник с наше стране, мора да се закуне. Жене, ђеца, родбина – сви пла
чу, а једина нада остао је Жујо. Мрдања више нема, мора да се закуне.
– Камен ти данас у дом, што ће ти за сва времена планут, Дмитре Радојев –
нариче Неда Мирашева.
– Је ли ово зла истина – запомаже и мушко и женско.
– Јесу ли то били Вукадин и Ђоко, закуни се Перо– Жујо Дмитров – рече
Краљев изасланик.
Наста тајац. Нико не смије ни оком да трепне. Чека се само да му се зуби
забијеле, да само протури једну преко језика. Ријеч која ослобађа кривице или
им сијече главе. До сада су му сви вјеровали, није тврђе истине било од његове, али нико није ни запао у овакве муке као што је он данас.
– Тако ми данашњег дана, који пада данас на Аранђеловдан, јесу!
Наста тајац. Ни лист да трепне, ни травка да се мрдне, као да вријеме ста
де. Чуде се сви чудом. Сви ћуте, и Срби и Турци. Онда се оте уздах, поче јецај
и нарицање.
– Пољска чета која ово обезбеђује нека преузме заробљенике – рече љут и
изненађен Краљев изасланик.
– Вала ово, Жујо, би много, па ако је и од тебе!
Жујо ћутну, иште испред свих, па се некако испрси.
– Мислите ли ви да мени срце не крвари? Ја се ту више не питам! Шта ја ту
могу, сем право да се закунем! Слагат нећу, иако ће ми за један минут од
лећет двије братске главе! Тако нам је на рођену уру било записано.
Сад се Жујо још више испрси и попе се три метра височије на једну главицу.