Духовни нам отац Његош,
Јер све нас је породио,
Карађорђе вељи вођа,
Под крсташ нас барјак свио.
Наша земља мајка мила,
Црна Гора и Србија.
Дуњалук нас турски јаше,
Саме паше и субаше.
Мучилиште наше клето,
Ој, Косово вазда свето,
Турски нас вилајет турчи,
Мачем сјече, огњем пржи,
Ал се српска вјера држи,
Све ће Србин да издржи.
Турски нас вилајет мори,
Оће Србе да покори.
Умријет нам тешко није,
Под крсташем што се вије,
Све због турске крвопије,
Због слободе најмилије.
Ој, Косово, ој најгрђа наша рано.
Његов син, а мој ђед Ђоко, наслиједио је његов дар па је касније допјевавао
његове пјесме. Ево шта је написао за Вука Караџића. Мојсију Зечевићу и војво
ди Миљану Вукову:
„Ми смо браћа!“
Браћа смо јер смо синови Васови, од исте крви и меса. Исте су нам стазе и
богазе. Изникли смо из косовске крви и божура. Кад погроми на нас се сручи
ше, земљотреси, вулкани и лаве, прескочисмо гудуре – амбисе, у Лијеву се ста
нисмо Ријеку, јер истијем путем ми одисмо. Одморисмо кости, али не задуго,
половину их ту остависмо, је наша је Лијева Ријека. Враћамо се све истим ста
зама, равном Косову и Видову дану, преко гробова својих предака, Ћеле куле –
веље костурнице. Опет тамо и опет овамо – све сеобе неколико пута, јер ми смо
синови Васови, једне горе лист, исти су нам пути били. “
Дмитар је живио сто двије године. Остала су му три сина: Перо – Жујо, Ву
кадин – Ћико, Ђоко – Додо и кћерка Сена, удата касније у Лашића.
После његове смрти црногорске власти су давале земљу у Бјелојевиће да их
населе као граничаре и њих тројица, жељни својих Љеворечана, доселише се,
настанише и поженише. Ту се завршава прича о путу од Лијеве Ријеке до Ср
бије, преко Берана и Комова, до мојих Бјелојевића и Мојковца.