– Добро, дајте њихова свједочанства. Лично ћу с полеђине написати: За
брањује се упис у све школе у Црној Гори синовима народног неприја
теља, што је погинуо у познатим догађајима са тадашњим секретаром ко
митета Илијом Булатовићем.
Потписа се, секретар комитета...
– Није то могуће. Ако је тако, ми смо пропали кад тад. Лично ћу све испи
тати – рече Бранко.
– Истина је, Бранко –вели му Владо Човић, колега из Бијелог Поља.
– Зови момке да причамо с њима.
Послаше курира.
– Ко ће да учи за доктора, ја ћу му дати стипендију?
– Ја ћу – јави се Момчило Момо Вешовић.
– Ни мајци, ни ђевојци, ником живом да нијеси рекао. Ако се сазна, одох ја
на Голи оток, а ти у твоје Папе довијека – упозори га Бранко.
Другу стипендију доби брат Марко од предсједника бјелопољске општи
не Влада.
– Најебали смо Бранко, ако нам за ово сазна секретар комитета!
– Вала, нека смо. Не можемо оволику неправду дозволити, не можемо све
предријемати.
Тако Мојковац послије много година заслужи првог доктора Момчила Ве
шовића. До тада смо имали санитета Герика, њемачког заробљеника.
Коначно и млађи брат Раде стиже на ред. Сваки дан га бије Перо Радовић.
Тачно зна ко је јефтин, а мора да се доказује. Једног дана и Раду пуче филм, уда
ри га перотоницом (унутра стоје шестар, мастило, оловке, бојице). Сломи му
аркаду, истјераше га из петог разреда.
Ја у међувремену заврших основну школу, кад они смислили нову подвалу.
– Ко, они?
– Управа.
– Која управа?
– Комитет, тајне службе, могу сви – феријално, ватрогасно, коме год пад
не на памет.
Школска управа, то су они што имају задатак, ако се икако може, да сва ин
формбировска ђеца не пређу осми разред.
Све су нас уписали у школу ученика у привреди, чак и оне који имају три,
четири разреда. Значи, пошто имам осам, није било препреке. Свима одреди
ли праксу, осим мени. Чак примили из Колашина и Бијелог Поља по неколико
ученика у комбинат.
– Не може више, попуњен број. Џаба што комбинат носи име Вукмана
Крушчића! Неко ми је рекао да ви нијесте ништа своји. Нађи себи праксу!
Тачно знају, немаш праксу, чекај догодине. Свуда покушавам, али нико
нема праксу за електричара. Долазим кући и причам оцу, ту сједи Бранко.
– Доста је било – вели отац. Склони сламарицу, дохвати пиштољ.
– Побићу их данас као пашчад!
Очи му се замутиле, за трен постадоше скроз крваре. Скочи Бранко: