– Часну ти ријеч дајем, ја ћу то завршити.
– ’Оћеш, к’о Савову стипендију. Ево, сад идем.
– Миро, јеси ли полудио? Довече одлазим – рече Бранко, диже се и оде.
– Вала бих волио више но ишта да не заврши. Причаће се по Црној Гори
овај случај – закључи Брко.
Долази Бранко у предвечерје.
– За инат га нијесам хтио у комбинат. Ево ти потврда за праксу, идеш код
Босанаца у ЖГП. Сарајевско предузеће изводи послове у Мојковцу.
– Ух, мило ми је што си тамо – вели Миро – то су добри људи, а велики
мајстори.
Ја мртву главу носим, сво ми друштво у комбинату.
Ученици примају плату хиљаду динара, ја исто толико. Прођоше три мје
сеца, ја дошао да узмем ону хиљаду, кад тамо пише двадесет пет хиљада. Знам,
оца ми у комбинат унаприједили за пословођу чамове грађе, тамо има девет
наест хиљада.
– Није ово за мене – кажем Стојану благајнику.
– Јеси ли ти Слободан Крушчић?
– Јесам.
– Узми и носи.
Нема везе, чекаћу сљедећи мјесец, потрошићу само своју хиљаду, док се ово
не разјасни. Следећег мјесеца опет исто. Радознао сам, не могу даље. Одем код
Влада Радића, он однекуд из Босне. Предсједник радничког савјета, шеф елек
тромашинске слуђбе.
– Шта је ово, шефе – питам, вадим паре, остављам хилљаду што ме следује.
Он се смије.
– Што сам ја твој шеф, а предсједник радничког савјета. А што је твој ћаћа
спасио цијело моје село четрес треће? Сви бисмо били поклани. Штаб
четвртог црногорског батаљона Треће санџачке бригаде, чији је коман
дант био Брко, био је у мојој кујћи. Да није бануо те ноћи, све би нас ја
лијаши поклали. Добио си плаћу поликвалификованог радника, сад да
купиш боцу шљиве да частиш, јебо матер своју!
Мислите ли да се то овим мастилом може описати?
Имао сам четрдесетдевет хиљада, ситно је сад четири стотине деведесет
хиљада евра, колике су то паре тада биле за мене. Свака част ономе ко је смис
лио ову последњу неправду, па све испаде као у бајци.