– Нећеш је добити – вели Брко – схваташ ли ти да сад нијесу непријатељи
ни усташе, а камоли четници, сад смо ми једини непријатељи.
Изгледа излаза нема. Плата седам хиљада, исто толико дом за Сава.
– Ја ћу звати Бранка – вели мајка.
Џабе ти је што ти је зет предсједник општине. Има читав тим који је заду
жен да ломи Мира и његову фамилију.
– Како, мајку му – чуди се Бранко. Саво на крају није добио стипендију јер
ни предсједник не поможе.
Продата је земља у Папратинама, почесмо кућу да градимо, те од тих пара
одвојисмо и Сава уписасмо.
Мујо је отишао у војску, Рајко, старији брат, добио је двојку из владања, а
она је тада била непрелазна. Он и Мило Журић сломили праћком велики про
зор на школи. Истјераше их. И Милова мајка Бојана била је на Голом отоку.
– Вала је немогуће – чуди се Вукоман Смоловић, брат нашег зета Бранка –
да је Слобо пао на поправном из математике.
Ја плачем колико могу. Обали ме у петом разреду основне школе. Профе
сор Вукоман, касније ће бити директор Девете београдске гимназије, каже:
– Слобо је веома бистар. У три разреда код Милоша био је одличан.
– Више је њему Милош давао него што је заслужио – одсијеца Брко.
Милоша је стрељачки вод прислонио четрдесет друге године уз један плот
да га стријељају на Требаљавечком пољу.
– Шта ћете то?
– Да стријељамо учитеља. Само држи четничке говоре, има дуг језик. Доби
ли смо наређење да га стријељамо.
– Па ми постријељасмо све учитеље. Ко ће нам децу учити?
– Рекао је тај и тај да га стријељамо.
– Реците да Миро не да. Милош иде са мном у Мојковац. Он је досад тамо
радио, тамо ће му судити.
– Тако ја спасих Милоша. Код њега сви Крушчићи имају петице. Слобо је код
Петра прошао четврти са добрим, што је отприлике његов крајњи домет.
– Добро – вели Вујо – али, ја сам га пропитивао четири рачунске радње,
разломке и једначине са једном непознатом, све то зна. Оцјене има за врло до
бар успјех, а не да га обали на поправни. Питаћу Вука шта то није знао. Има ту
још нешто!
Миро и Бранко га слушају.
– Данас сам чуо чудо у Бијелом пољу. Сакупио секретар Среско комитета
сву просвјету и заповиједио „Информбировска ђеца не смију да уче и пре-
лазе разреде. Зашто си ти, друже Милоје, овим пашчадима Вешовићима
дао све петице, а већ су у четвртом гимназије“?
– Лично сам им сваку оцјену скресао са десетке на петицу, а даље се није
могло – одговори Милоје.
Тако се извуче Милоје другу секретару,који не зна да се оцјењује од двој
ке до петице.