НИ САД НИЈЕ КАСНО ДА ТЕ УБИЈЕМ
И сад, послије педесет година, због онога што си ми направио, требало би
да те убијем као пашче. Махинално ми рука полеће према футроли ђе
је стајао пиштољ. Препадох се и преблијеђех. Шта је сад ово? Човјек га
позвао на част, а Брко овако. Машан стоји, смије се.
– Није те бог убио, како да убијеш своха брата? Колико година треба још да
прође, па да ми опростиш? Ево ти најљепше мјесто, а довео сам ове људе,
па ћу ти се покорити, дако се како помиримо – рече Машан.
Смјести се Миро, сједе. Сви навалише на њега да прича.
– Оли ту куце причат или ћу ја – рече.
– Не ја Кулина – тако је Машан звао мога оца – ја се још не смијем жив чути.
– На кога ли личи ова црна кучка, никад ми неће бити јасно. Породица Са
вића Журића била је једна од Угледнијих у нашем селу, у Мојковцу, па и
шире – започе Миро причу – Савић, официр црногорски, јунак Мојковач
ке битке, жена му Љубица, сестра чувеног Лазара Томовића, а била је једно
мелемно створење да јој равне није било. Свако иоле млађи, па и њени врс
ници, звали су је мама. Она је била мајка читавог села. Једноставно се тај
закључак због њеног понашања наметнуо сам по себи.
– Погледај каквог је гада родила – опет показује на Машана.
– Још је љут на мене – брани се Машан.
– Савић и Љубица, такви људи, добили Филипа. Он личи на оца. Чврст
војник, борац и човјек, истина људска. Ево вам је улица што по њој иде
те сваки дан, улица Филипа Журића на Горњем Мојковцу. Погинуо је на
Прозор, ја сам би са њим. На мојим рукама му је душа испала.
– Прибиј ме Миро, немој да вас задржавам, поклаће вас усташе – рекао је
тада Филип.
– Ево и данас за то имам свједоке, показује на Спала (Спасоја Журића),
Жижу (Живка Жижића) и Која (Вукосава Бошковића). Сви су били по
ред мене као што су и сад. Војин од браће најмлађи, шта да вам за њега ка
жем? Наслиједио најљепшу природу, ону мајчину. Његова мирноћа, разу
мијевање и хладнокрвност плијенили су све око себе. Школован човјек,
ево га данас члан ЦК Босне и Херцеговине. Машан нас тог дана прими у
комите. Има шеснест, а Милован и ја по дванест– тринест година.
– Ја сам четовођа, већег јунака нема од мене, то читаво Бјелојевиће зна. Ко
не вјерује, нека ми сад у брк рече! (Исприча нам какве је све „зулуме“ на
правио, ми му све вјерујемо.) Сад кад сам вас примио у комите, морате
без поговора да извршавате моја наређења. Да видимо први задатак!
Оде и донесе огроман котао који виси о вериге, у њему се кува кад качамак,
кад вареника и све остало што се има. Шта ли ће с котлом, фалим те боже, неће
ваљда нас да кува? Шта ће му послије скувани комити?