Свуче нас голе, па заузима шаком онога црнила што је забагрело, кад се
каже црно као котао. Намаза нас, само нам се очи виде, посебно ону пуфицу
што бјеше обиљежено да смо мушки.
– Ово је најважније, нека изгледа ко бива да сте поруњали. Какав је то ко
мита, а го као жена?
Испред ноћи, вели, купање у ријеци, а март мјесец. Ни сапуна, ни ништа
друго, само пржине и воде, одра све до крви.
– Добро сте се данас држали, за неколико дана добићете нови задатак.
Кад нас кући виђеше, да аветну. Поћера за Машаном, оће жене да му јебу
оца, али некако то прође. Послије неколико дана нађе нас поново.
– Јавили су ми се у чету Мирко и Љубо Аџић, па да видим, ако сте ви оду
стали, да њих примим.
Ма какви, ми не одустајемо живи!
Он оде, набра глогово трње, закрка под сваки нокат. Пренемагали смо се од
болова. Тако до ноћи, онда их повади!
– Мали Радојица се боље држао, ни око му није трепнуло, а ви се ту прене
мажете. Ипак, примљени сте у чету. Љубо, Мирко и још неки отпадају –
вели Машан.
Кад је плаховити Лука Журић видио шта му је урадио од Милована, да га је
скучио, одавно би био на гробљу на Каровој коси.
Тако ти одуста Милован, петнаест дана није могао узети врућу гуку кача
мака у руку.
– Кулине – вели – данас идемо да просимо ђевојку код Мијајла Ђукића,
само да набавимо шта је за то потребно. Ја ћу ракију, ти печење.
– Окле ми печење? – чудим се.
– Снађи се, ти си већ чувени комита.
– Не знам шта да радим. Направим тоноте и богами уфатим крешталицу.
Урадим са њом исто што и са кокошком. Натакох га на ражањ, ко право
печење и кренем да се састанем са Машом.
Иде он отуд и гледа ме.
– Свака ти част, Кулине, ево и здравице!
Потрошило се мастило, па он у ону боцу усу ракије. То му ко бива здравица.
Дођосмо код Мијајла. Тражимо да сједнемо, немамо кад, но да видимо прво
оно зашто смо дошли. Мијаило се чуди, ману главом.
– Добро, ви сте по пропису људски донијели све дарове, само код Ђукића
има једно правило – ако ми тражиш ђевојку, мораш прво изаћи на дво
бој. Бирајте шта ћете од оружја!
– Ножеве – вели Машан.
Даде нам Мијајло ножеве. Машан има свој, па сад има два. Оштри један о
други, страх да те ухвати.
– Ја ћу ову лопату што вијемо јечам, па ајмо на гувно. Тамо је велика комо
ција кад се почнемо ћерат и клат – рече стрико Мијаило.
– Ти крени први – вели Машо.
– Нема смисла прије четобаше, а ја ћу те куражити.