У зло доба полећесмо, Мијаило дочека оном дугом лопатом Машана иза
врата, док га обали. Онда мене, па Машана и све тако редом. Добисмо по гузи
ци колико нам је било доста. Мене мало штеди, много сам млађи, али Машану
овог пута не помогоше његове вјештине.
– Нијеси се показао овога пута – кори ме Машан – избацићу те из комита,
јер ипак мислим да су Љубо и Мирко бољи од тебе.
Сјутрадан прими Мирка у комите.
– Мирко ће у акцију, а ти на стражу док се не поправиш.
Покрашћемо лук Мијаилу, пропитиваће нас сеоски кмет, ми се морамо за
клети. Да би нам заклетва била исправна, поступићемо тако да Мирко клекне,
а Машан ће га појахати па ће с њега да бере лук.
– Ако сам мојим ногама долазио до лука, отпале ми! – рече Машан кад их
кмет позва да се закуну.
– Ако сам мојим рукама лук брао, дабогда ми се осушиле – вели Мирко.
Тако је сва сумња пала на мене, те сам морао два– три пута на испитивање
и заклетву.
Сад смо већ стасали момци, а он ме не оставља на миру, не постоји мјесто
ђе ме неће наћи.
Жени се мој старији брат Јово. Право да вам кажем, није баш по мојој вољи.
Ја покушавам да га наговорим да одустане. Не помаже ништа, неће да чује да
промијени одлуку.
– Ако нећеш да идеш за младу да будеш ђевер, ја ћу сам.
Одосмо, испросисмо младу И водимо је кући. Машан сазна, чека на Риба
ревину к’о запета пушка. Ја још љут на Јова, не дам младој да јаше како је ред, него она мени води коња, а ја јашем. Њој сиротој брат купио ципеле на штикле.
Она их први пут обула, па је подбиле, иде ко разврнута.
Срете нас Машан. Развукао осмијех од ува до ува. Поче да се чудом чуди,
пуче на мене кад виђе да ја јашем, а млада води коња.
– Што мене не зва за ђевера па да ти дам коња – говори Јову – но си узео
оваквова ништа човјека!
Скиде се с коња и попе Љубицу. Смјести је, даде јој узду, кришом убра трн
и завуче га коњу под реп. Коњ то никако не умије да пушти, но све притиска.
Аветну се кљусе, бог створио зрно из пушке.
Ђе је себе Рибаревина, а ђе Лепенац? Ту ће га Мидо Топовић једва ухватити.
Како је она остала на њему да не падне, то нико жив не зна?
– Шта чекаш Јовићу, трчи за младом, видиш да штетовах кљусе – довикну
Машан.
Јово полеће, згази себе на обувачу, паде, сломи нос, сав у крви до дна пете.
– Ништа људи, ви неком да будете ђевери, фукаре једне!
Тек тада је сиромах Јово схватио подвалу. Онако љут, зграби мога коња и
појаха.
– ‘ Ајте сад пјешке, па једите говна! – рече и одјаха.
Нијесам планирао да пјешачим, али тако ти је то кад се дофатиш Машана.
Ко зна колико бих вам још причао, но ћу прескочити све. Хоћу да вам ис
причам оно главно.