најтеже послове, био трифтар, трифто балване низ Тару, све до Шћепан
Поља. Оженио сам се са непуне 22 године. Даринка, шћер Илије Миш
нића, напунила осамнаест година. Она сироче без мајке, ниђе ништа ни
она ни ја. За моју тазбину и твоју ујчевину зборили су стари да су најви
ша господа били у нашем селу.
Послије неколико мјесеци догодио се један случај па нас оптужише за уби
ство тадашњег предсједника општине. Неправедно сам одлежао четири годи
не, пуштен сам као невин.
Док сам био у затвору родила ми се најстарија кћерка Босиљка, а кад сам
дошао, већ је имала близу четири године. Не задуго, позваше ме у војску. Од
служих двије године у Сиску, на одсуство не долазих, треба у путу да проведем
петнаест дана, не исплати се.
Сада се већ родио Радомир, има скоро двије године.
За полицију сам опасан, знају да сам комуниста. Потом ме шаљу у резерву,
само да ме овђе не сањају. Прва резерва у Подгорици – једанест мјесеци, одмах
затим у Даниловграду седам и трећа у Беранама седам мјесеци. Одатле сам оти
шао у априлски рат у Албанију. Тамо сам добио писмени указ да сам одликован
за храброст „Карађорђевом звијездом“. Нијесам имао част да ми је уруче јер је
услиједила капитулација.
Онда долази овај комунистички рад и подизање устанка, ђе сам у Мојков
цу имао значајну улогу. У међувремену су ми се родили Ковиљка, Рајко и Саво.
Отишао сам за Босну. Кад сам се вратио родила се Рада, али је она живјела мање
од двије године. Четрдесет пете године сам дошао и повео породицу у Нову Ва
рош. Ту си се ти, Слободане, родио. Мало касније преселили смо се за Пљевља,
тамо се родио Раде и на крају се обретосмо у Руми.
Даринка би рекла:
– Миро ми само начини дијете, нестане и не виђам га по двије године.
– Шта сам ти све радио од четрдесет пете до педесет прве године? Прво су
ме послали пола године на Косово, а ту дан– ноћ борба и ћерање са ба
листима. Ту сам имао највећи успјех – четири стотине педесет седам бал
листа, све тешких крвопија, успио сам са својим батаљоном да ухватим.
Одавде је стигао предлог мом Среском комитету у Бијелом Пољу да ми се
додијели орден „Народног хероја“. Касније сам имао успјеха у Златарском
крају са хватањем остатака Дражиних и Калбићевих четника. Тада сам
добио „Партизанску звијезду са сребрним зрацима“, лично ми је предао
Брозов изасланик, министер Војо Лековић. Укупно сам добио дванест ви
соких одликовања, међу њима и „Споменицу 1941. године“. У међувремену
сам отишао у Официрску школу у Сарајево да тако повратим чин којег су
ми одузели зато што нијесам извршио наређење. Требало је да запалим
двије куће Бојића и Раденовића у Павином Пољу, четрдесет и четврте го
дине. Куће нијесам палио, свезаног нијесам убио. Три пута су ме због так
вих ствари избацивали из Партије. Два пута што нијесам извршио на
ређење, а трећи пут што сам постао русофил. Тада су ме осудили десет, а
одлежао сам четири године затвора. Па када се све сабере и одузме само