– Господине судија! Братимим те Богом великим, твојим и мојим, учини
ми толико, узми моју у замјену за Ђокову или Вукадинову главу! Теби је
свеједно чије ћеш двије намирити да осветиш своја два брата!
– Е, не може, Перо– Жујо Дмитров – и он се испрси и горња са Жујом.
– Ко би нам онда боље на границу с ваше стране био на руку до тебе?
– Свакога бих посјекао да се осветим, а тебе не бих.
Судија турски, рођени брат погинулих, виђен човјек. Зборили су „ка он“, преко његове ничија се не пита у Врањешку долину. Он рече:
– Слушај вамо! Сад се моја пита. Мом брату капетану и другом брату, није
било мјесто да западну овим сиромасима због мало брашна, што су га за
славу набавили, па таман да је то брашно било њихово. Овдје се по срије
ди уденула правда понајвећа коју сам видио, кад трећи брат овако збори.
Па и ја сам, с ове стране, неки трећи брат, па ко бива, овако велим. Ако
сам јуче изгубио два, данас могу зарадити три брата, сем ако Перо, Ђоко и
Вукадин, синови крилатога Дмитра, за којега смо поодавно чули, прихва
те кумство! Сви скупа, на тврду вјеру вашу и бесу нашу, ајмо одмах кући
нашој у Врањешку долину.
Гледамо и слушамо, нико не вјерује ни очима ни ушима. Опет вријеме не
тече, шути, не понта. Не чујем више ни секундару на великом џепном сату, што
ми га је Мајо на дар оставио. А вазда се могла чути на дан ода. Ево, слушај – и
извади га.
Први се снађе Лабо Мишнић, вјечити хајдук и испали ледару. Помијешаше
се пуцњи из маузера и кубура. Од лудила и весеља, не зна се шта се ради. Шен
лук на обје стране.
– Обавијестите карауле, није се заратило!
– Оћу пролаз и пратњу, отуд и одувуд и да се све уреди по моме – рече
огромни, угледни судија Руждија Љуца, а чинило ми се да тога дана у
њега има три метра.
Послије пуно година, када су се збили догађаји двадесет и четврте, Секуле,
твој брат, средњи син Ђоков, не оставља никог живог. Заклети крвник, не може
бити већи, ни пашче иза коца не оставља. Заустави се пред кућом Љуца, а тамо
већ једна група дигла угарке у руке. Никад веће бруке и срамоте нијесмо напра
вили него те двадесет и четврте.
Они се запријечили, турили мандала, али кратка би то одбрана била, сем што
би се можда замјенили. Попјевају танко гласовито, исто ка’ ми кад се нађемо у
шкрипцу. Исто онако ка’ шта је Радун са његовом љубом, што се у кулу нагнао.
Стиже Секуле и вели:
– Овђе се нико не пита осим мене! Коме се не свиђа, са мном ће имати по
сла! Одступи или пушка теби, пушка мени!
Изребри се и викну:
– Ооо, стрико Руждија, ево ти синовца Секула Ђокова. Дајем ти чврсту
ријеч, онакву какву си ти дао мом оцу и стрицу, ни длака с главе ти неће
фалити, ником твоме, па да вас је стотину!
– Благо мени довијека – рече Руждија и изађе пред кућу. –Ако не личиш на
оца и стричеве, те не одржиш ријеч, од твоје ме сабље неће бољети.
СВАКОМ СВОЈЕ ОГЛЕДАЛО – Из очевих казивања
