сам ти људски проживио као човјек, ту једну 1950. годину. Е Миро, по
слије оволико јада и мука, дошло је вријеме да се посветиш породици. До
ста си био војник, ратник и затвореник, говорио сам себи. Сад идем у по
зориште, биоскоп, читам доста романа, научио сам да играм шах и карте,
најтеже ми је било да научим да плешем, а све смо то морали знати као
високи официри. Лов је за мене био посебан изазов, још од када сам био
дијете, па све до данашњих дана.
Боже мили лијепога ли живота, али година не траје дуго!
Тридесет и кусур година од како сам изашао из затвора, видиш и сам како
смо тешко живјели. Сад се роди Милош и морам под старе дане да њега подижем
и градим кућу. Да ли ће ово потрајати или ће се нешто промијенити, видјећемо.
Није се ништа промијенило, само су радио, телевизија и све југословенске
новине саопштиле вијест: „Умро је у 75– ој години носилац „Паризанске споме-
нице 1941. године“, Миро Ђоков Крушчић. Сахрана ће се обавити дванаестог
јула уз све војне почасти“.
Његов ратни друг, пуковник Ђоле Ћорић и предсједник Општине Предраг
Марковић одржаше говор. Тога дана пуковник безбједности Ђоле је рекао неш
то што нијесмо знали: „Када је Миро предао рапорт Сави Ковачевићу, негдје у
Босни, Сава је рекао как осамо Чапајев овако предаје рапорт, бољега у животу
нијесам видио ни чуо. “
„За његово јунашво предложен је за нардоног хероја, није орден добио зато
што је самовољан, није извршавао сва наређења која му је Партија поставља-
ла“ – тако пише у образложењу Среског комитета.
– Био је међу највећима као човјек и јунак, између Таре и Лима, у овом вре
мену које ми памтимо, читавог свога живота борио се за своју земљу коју
је много волио, али као да она није вољела њега – рече тада на последњој
ури Мировој Ђоле Ћорић.
Слободан Миров Крушчић
