МОЈА МАЈКА ДАРИНКА МИРОВА
МОЈА мајка била је велика си
рота, стотину пута је то рек
ла. Лише ђеце, додала би.
Даринка, Дарка како би је само по
неко звао из милоште, ћерка је Илије
Мишнића и Марије, рођене Марија
новић. Баба Марија, њена мајка, умр
ла је кад је Даринка имала само три
године. Расла је поред маћехе и полу
сестре. Рођене браће није имала, зато
се у роду осећала сиротом. Тако је то
одувијек било – кад одива нема мајке,
а посебно браће, онда нема никакве
заштите. Мора да јој је све било „по-
таман“, чим код куће није дочекала
осамнаесту.
Удала сам се за твог оца – причала
је – није било лако бити Мирова жена.
Те муке не би издржао нико осим Да
Моја мајка Даринка Мирова.
ринке Илијине. До рата четворо ђеце,
а Миро четири године у затвору. Ниђе ништа у пустој кући данима, ни душу
чим да зауставиш. Изађе ти отац из затвора, мислим биће боље. Али, нави се
рат, из њена не изађе нико ко је носио пушку, ни из рода, ни из дома мога. Па, велим, шта се може, таква је судбина да је бог убије, окрутна, свирепа. Али сами
Бог ми је Мирчету међу овом ђецом оставио. Но, ко послије толико мука и на
шега страдања измисли Резолуцију информбироа, дабогда од њега ни пљело,
ни плакало. Стрва му се не знало, очи му се не виђеле! И куд ће ту ће, те мене
прву нађе. Па ми човјека три године на Голи оток.
Мало ћути и тачно знам да мисли о томе.
Е, црна моја кукавице, што никада црну крпу нијеси с главе скинула, све до
своје смрти. Носи је вазда за неким, ил’ из рода, ил’ из дома. Никада јој се ос
мијех није задржавао дуго на лицу. За то се није имало времена, али је суза у
њеном оку искрила, увијек спремна да капне. Превише је било бола са којим
је живјела све до своје смрти. Тако њена срећа, рођењем пет синова и три кће
ри, ипак никада није могла да надвлада јад и чемер који је раздирао њену душу.
Видим да рачуна, а Брко јој помаже.