Двадесет и више година сам била без чо’јека. Сама рађала и себе порађа
ла, нико ни пупак ђетету да пресијече. Њиву орала, копала и сијала, траву ко
сила, бремена везала и носила. Дрва теглила и цијепала, само што ме воденич
ки камен није млио.
А човјека ми нема, па нема! Само дође, начини ми дијете и нестане. Или
је војник у војсци или у рату, или официр у рату, или у официрској школи. Па
онда у резерви првој или у овој другој држави. Оде у затвор код краља, мисли
ла сам да неће код Тита, њега је добро задужио.
Годинама гладна. Мљела сам љескову ресу, па умјесто љеба. Колико пута
буков лист, са мало соли, кад оно излиста, док је још млад и зелен, а већ каша
од коприва, била је главна храна, божји дар. С подвезаним стомаком, као да
сам вазда пост постила. Боса и гола, у два лијева опанка, пошто се десни издере
нешто брже, одила сам сред средине Мојковца. Жена мајорова, а требало је за
пола године да постане потпуковник. Поспрдавају ми се, и то ко? Они што им
нико никада није ваљао чарапе пепела.
Дође поштар и донесе ми писмо. „Дозволили су да можеш да дођеш у посје-
ту. Сада кад сам се поправио, премјестили су ме са Голог отока у Билеће. До-
вешћеш ми Рада и Слоба, да видим јесу ли порасли. Ја сам добро и све слушам“!
Куку ти га Даринка у твој дом, он је полудио. Која би га сила наћерала да
овако пише? Он је остао без памети. Убили су га по мозгу иобогаљили. Овђе
дрга не може бити.
Тако смо се обрели у Билећи и тако тебе убиједих да имаш оца, нијесам лага
ла. Био си га готово заборавио. Имао си шест, а тада кад смо га посјетили девет.
Свако ми је дијете било лијепо, а Рада ми је била најљепша. Умрла је од упа
ле плућа, а имала је мање од двије године. Носила сам је пјешке с колијевком у
Бијело Поље, код италијанског доктора, а снијег до у пас. Није помогло ништа.
И опет плаче...
Била је Даринка велики борац за фамилију, што лако није било. Више је
муке претурила од мене. Ја увијек с пушком или макар с другом, а она увијек
сама све подносила. Не умије ти ни она све испричати шта је све преко главе
претурила – рече Брко.
Добро сад признајеш, после педесет година брака. Добро си се уканио да то
преко уста претуриш. Као да сам ти слушкиња била, а не вјерни друг од оне се
кунде кад смо се заклели и заручили пред парохом Томовићем у Пољима.
Мајка заплака јаче. Знам тачно шта је погодило. Није се надала ваком оче
вом признању.
Ками среће да ме онда онај Њемац убио, лакше би ми било! Те четрдесет
четврте година имала сам већ шесторо ђеце. Треба се за њих изборити, треба
се остати живо.
Бануше Њемци моторизованом тенковском јединицом, дивизија која се
повлачила уз Грчке преко Црне Горе. За длаку да заробе партизанску посадну
чету, једва им измаче. За час заузеше Мојковац, горњи и доњи, Црно поље, па
иду на Чуброво поље и Пржишта. Плашим се да неко може дошапнути Њем
цима да је Миро баш ту у командном кадру, па да убију мене и ђецу. Брже боље