покупим ђецу, па код Мирка на крај села. Навалила се велика шума над кућом,
ту се лако можемо сакрити, а Мирко стари паметни човјек, смислиће боље око
ђеце ако нешто буде потребно.
Остала ми је каца од десет кила сира, то је једино што имамо за јело, па се
брже боље вратим да је уграбим. Улазим на врата, Њемац пуни ранац из оне
каце. Ја не знам шта да радим. Може ме убити, силовати, сто мисли ми пролази
кроз главу. Њемац ме позва прстом и каже: „Пљака ком“ – жено, дођи.
Не пљачкам ја но ти, рекох му. Прилазим му из чистог страха. Борићу се са
њим па шта буде и тако ми не остаје ништа друго. Ако кренем да бјежим, стићи
ће ме метак. Отимам му ранац да вратим сир. Он сав изненађен, зграби ме ру
кама за прса, догура ме до зида. Ту сталажа, а на једној полици туцањ за кача
мак, дохватим га и ударим свом снагом по глави. Њемац вас у крв, паде као кла
да. Ја га ударим још два пута И побјегнем више куће у шуму, али тако да могу
да гледам на кућу. Послије двадесет минута он излази крвав до дна пета. Узима
стубе и пење се на таван, силази и иде у избу, у кужину, мало потражи око куће
и оде. Замаче уским путем који иде до главног и као бајаги оде за Мојковац. Не
видим га више, али чекам. Знам да нешто спрема, не може се овако завршити.
Не прође дуго кад он највећом брзином трчи, враћа се. Мислио је, затећи ће ме.
Коначно је схватио да не може да ме превари, а можда више није имао времена,
и оде. Замислите само, сир је вратио, није га ни упрљао, а покрио га истом оном
крпом! Ето И таква су ми се чуда догађала.
Гледам их обоје. Вријеме их развршило са врх врха перчина. Изгажеини, сме
журани, измучени…Знам да ћу их брзо смјестити на гробље на Ћопову главицу.
Живјели су тако јер им је зазорно било другачије, а ваљда им је тако било
записано на рођењу.