КОМЕ СИ УКРАО ПАРЕ
САВО, мој старији брат, завршио је четврти разред пољопривредне шко
ле. Остао му само дипломски, те ти тај дана он из Бара, а кум Бошко са
студија из Београда. Нико не зна који му је факултет, ни која је година.
Тучили се неђе у Мојковцу, мало пили, прослављали виђење, тек дођоше на ко
нак. Ријетко је кад долазио кум Бошко, али кад дође искористи да пита Мира о
свему и свачему.
Остао је сам као у гори кукавац. Сви му погинули: отац, мајка, стриче
ви Ђуро, Ђукан И Вуксан – народни херој. Изгинули смо силно овог рата у
Мојковцу – Лашићи, Журићи и ми Крушчићи, али нико као Ђукићи. У двије
куће Ђукића изгибе десетина. Баба мара спаси и подиже њега, једино дијете
које је претекло. Мића није хтио метак.
Мој отац и Бошко испред зоре легоше. Мени сан не долази на очи. Сјутра
мора да се разјасни мој случај. Оптужиће ме да сам лопов. Истјераће ме са зана
та. Нема тога ауторитета на свијету који би ме спасио да ме Брко не убије. Про
шлог мјесеца су сви ученици примили хиљаду, а ја двадесет пет хиљада динара.
Посриједи је нека грешка. За сваку случај, потрошио сам само хиљаду, ону која
ме је следовала. Други део сам ставио у најлон кесу и закопао у земљу. То су за
мене, оваквог сиромаха, огромне паре. Нема службеника у Мојковцу који је у
то вријеме имао толику плату. Мјесец дана нити учим, нити спавам, по сву ноћ
алујам. Ко зна колико пута сам откопавао и закопавао паре. Саво и кум Бошко
остадоше да спавају, а ја идем у тешку неизвјесност. ‘Оћу ли данас остати жив?
Ако се све лијепо не разјасни, за мене свитка нема. Сигурно ће, ипак, све доћи
на своје мјесто.
Данас се прима нова плата. Утврдиће да је грешка. Погријешили смо редни
број, потписао си се на туђе мјесто, теби то не следује.
– Виде дијете јучерашње, па двадесет пет хиљада.
– Богами, свако би тако умио.
Има ли неке везе што сам ја једини ученик на радилишту ЖГП– а? Код њих
су огромне плате, а остали су у Комбинату. Можда Босанци толико дају, прође
ми једном кроз главу.
На вратима радничког ресторана сретам шефа моје службе Влада Радића.
– О, ђе си ти, јебо матер своју! Ја сам мислио да си ти бољи чо’ек.
Ухвати ме под руку и уведе у ресторан. Сједосмо, а он ме пита:
– Јеси ли ти узео прошлог мјесеца плаћу од двадесет пет ‘иљадарки?
У глави ми се мути, ноге су ми се одсјекле, глас ми се прекинуо. Онако си
тан, личио сам на излизак од сапуна. Уопште га више не чујем. Он прича, нити
ко има шта да га пита, нити да га прекине. Не схвата да сам ја мртав, стојим
само физички пред њим. Није ми јасно како нијесам пао са столице.