Мирис пржених приганица шири се кухињом. Ту су на једном кревету спа
вали Бошко и Саво. Устадоше, спремише се, немају времена за доручак. Узеше
у обје руке по двије приганице.
– Шта је та трка кад немате кад да доручкујете?
– Немамо кад – вели Бошко Мују, моме најстаријем брату – јебаћемо оца
Пандурицама. Прошле године су ме ојадили на карте. Научио сам нови
штос, само ми Саво треба за кибицера. Да им вратим све мило за драго.
– Ђе су Бошко и Саво – чуди се Брко – куд одоше овако рано?
– ‘Оће Бошко да буде много добар, много га фале људи. Хвале вала, како не
– збори Мујо – физички личи на ујака Божа, па по сву ноћ „Кочијашу, ‘ајд
на чашу, дођи друже д ате питам, по мотелу док се скитам“!
Тако Мијат одговара Миру, а овај приглув, не чује га ниђе ништа.
– Може бити на другога ујака Николу.
– И на њега, и на њега, по цио дан у хотелу „Ђири, бири, Маре моја, колика
је сукња твоја, мој калибар нема броја, ојде у дубине“!
– Нешто ђаво, не завршава школу на вријеме. Нема кад од рецитовања, од Сте
вана Синђелића. По цијели дан чујеш „Ој, војводо Синђелићу, српски сине од
Ресаве равне, ти си знао Србина заклети, како ваља за слободу мрети“!
– ‘Оће ли бити храбар на Ђукиће? Често по Мојковцу одбоксују по неку
рунду, а на пиштоље ништа – потврђује Мујо.
– Како ништа, Вуксан му се није бојао митраљеза – закључи Брко.
Зато што га још није набавио. Кад га набави, виђећемо који је „зликовац“ –
опет се Мујо нашали на Брков рачун.
Брко га не чује, а пола од приче није ни разумио. Узе штап и качкет, одмах
ну руком, прескочи праг и оде у Мојковац као сваког јутра да купи новине.
Док сам био ученик осмог разреда одлучио сам да се упишем на занат
за електричара. Ко зна колико пута сам отишао са Мијатом у расклопно по
стројење, трафостаницу гдје је он радио. Научио ме да манипулишем напоном.
Кад испадне високонапонска склопка, ја знам поново да је укључим.
Предсједник централног радничког савијета ЖГП– а брани пред генерал
ним што за мене ученика тражи мајсторску плату.
– Вјеровали или не, тај дјечко зна да повеже прстен, а напон тридесет и пет
хиљада у високонапонском постројењу. Када су наши електричари оти
шли на викенд у Сарајево, цркне високонапонски осигурач у нашој ста
ници, а он се обезбиједи, искључи, пронађе осигурач, поправи и укључи.
Мало издаље сам га гледао, замало сам од голог страха умро. Дијете греш
но, а тридесет пет хиљада волти! Мислио сам, одробијаћу га. Која би нам
само штета била тога дана? Сви би мотори на двије фазе на дробиличком
постројењу сагорјели.
– Сјећаш ли се, друже генерални, Брке комаданта што је четрдесет треће
спасио цијело село, кад су нас јалијаши хтјели поклати? Сто пута смо о
томе причали. Ето, то је његов ћаћа.
Скочи генерални на ноге:
– Је ли то, Владе, истина, здравља ти?