– Марка ми једнога, све ја испито. Штаб његовог батаљона био је у мојој
кући. Пита ме, јел’ жива велика крушка на нашем гувну? Више си ти појео
с ње, него ја, па с њим у збјег, па опет назад, тога се сјећаш. Ето ти Стоја
на благајника, били смо на кафи и ракији код њега.
Стојан све ово потврђује:
– Сваке се наше куће сјећа, сваку ти кућу може и сад нацртати. То ти је тамо
легенда, то ти је тамо, болан, савезни ћо’ек. Брат му Вукман народни хе
рој, ето шта ћу ти још рећи.
– Плаћа да му се да колико полуквалифокованоме – рече дирецтор и пот
писа рјешење. – Поздрави ми Брка, молим те, а кад дођем у Мојковац во
диш ме право код њега.
– Ја се борим за тебе као лав, причам ти ову причу, ти диг’о двадесет пет
хиљада прошлог мјесеца и нећеш свог шефа да частиш једну чашу!
Док ја полако долазим свијести, док све ствари сложим и скоцкам, док подиг
нем нову плату и нових двадесет и пет хиљада, Бошко и Саво већ играју карте.
– Ђе велите да су овако рано њих двојица одмаглили, а ништа нијесу доруч
ковали? – упита Брко.
– Остао Бошку јадац, прошле године му Пандурице укартали паре и цига
ре, па отиш’о да врне – објашњава му Мујо.
– О! Пандурице у карте никад нико није побиједио. Радуле извјежбао сино
ве Риста, Трипка и Трифуна, па кад те ухвате у маказе, без гаћа ће ти да
нас Бошко и Саво.
Њих двојица шетају по Мојковцу, ни динара ни цигара, гледају у излог био
скопа. Пандурице их почистиле. Шта ли би радије, да им неко понуди улазни
цу за биоскоп или да нешто поједу?
Јас ам у међувремену све схватио. Подигао сам нову плату, код Секула ку
пио димижану од пет литара ракије. Ја шефа частим димижану, он мене по неку
чашу. Сад смо се већ загрлили и пјевамо.
– Фино тренираш тога малога – прекорева Стојан благајник.
– Ја њега не оцјењујем из владања, само из праксе. Плаћу је заслужио он и
ћаћа му. Теби то не морам причати, ти знаш све.
Још једном загрлих и пољубих Влада, ал’ ми је сад напрече да нађем Бошка
и Сава. Ја сам богат човјек, а они без динара зуре у излог од биоскопа. Прво ћу
да их измучим, а онда изненадим. Никада их нијесам раздвајао, нећу ни данас.
Кум је за Бошка велика својта, јре је готово сам на свијету. Има само још баба
Мару и ујаке. Ко зна колико има кумстава између наше двије породице? Од кад
је мој Крушчић убио Ђукића, а они то вратили, окумили су се. Њима крв нико
није остао дужан.
– Како би нам, куме, легло по десет ћевапа, па у биоскоп?
– Све то има код мене – одговарам Саву.
Пришао сам им иза леђа. Гледа ме кум Бошко. Мали сам да то знам. Прем
ного части за два човјека, од макање јучерашње.
– Како зна да смо гладни, одакле му паре?
– ‘Оћете ли на ћевапе?
– Не можемо их ишчекати, но ћемо буреке – вели Саво.