– Мали, не шали се с нама – опет ће кум Бошко.
– Слободно, без бриге, узимајте колико хоћете!
Носи Трајко по два бурека и јогурт. Ја вадим да платим. Бошко виђе оноли
ке паре, ‘оће да се удави. Некако преко залогаја рече:
– Куме, коме си то украо?
– Шта је ово, Слобо? – пита Саво. – Убиће те Миро из пиштоља.
– Црна земља не смије за ово знати – зборим.
Бошко се диже, не може више да гута, изађе напоље и пљуну. Неће да буде
саучесник у крађи!
– Трајче, ово ми запиши, платићу ти сјутра.
– Куме, кажи коме си их украо, ја ћу их вратити, нико неће знати.
– ‘Оће онај што сам му их украо.
Сад ми се Бошко примаче добро и унесе у лице.
– Ууу, куме Саво, он је пијан! Да видиш како смрди на ракију. Он се неђе
напио и покрао паре. По један Новак Латин неће фалити у Бјелојевиће.
– Пио стварно јесам, признајем, а Новак није Крушчић да би ме њиме ко
рио – опет ја’оћу да замрсим.
– Нијесу то краставци Секулови што си научио да крадеш, сунце ти мајчино
јебем! Збори, одакле ти оволике паре! – Саво се жести, ‘оће да ме урадри.
– Ево вам по пет хиљада, не причајте никоме.
– Не зајебавај се с нама, нећемо ти их колико говно!
Опет их жестоко збуњујем. Саво ‘оће да заплаче.
– Сам си своју судбину запечатио, нико те од Брка не може спасити.
– Само немој да он зна, јер их нећу виђети ни ја, а ни ви – продужавам и
даље агонију.
Правим се да сам пијан. Готово је, ‘оће да ме бију.
– Казуј – виче Бошко – иди у пичку материну, лупешће једно!
– Добро ме сад слушајте, сједите обојица.
Они послушаше као мала ђеца. Испричам им читаву причу. Мајко моја, као
да у мени нема кило, бацају ме до плафона. Послије онакве ужасне ситуације,
весељу нема краја. Мајстору Трајку и његовој жени Мари ништа није јасно. На
ручујем им још по пет колача, неизмјерно срећан што овакве тренутке дијелим
са њима.
– Е сад, дај оне наше паре!
– Ви сте их одбили – за тренутак се правим важан – сад их нећете добити,
јер сте посумњали да сам лопов и пијаница.
Прошло је дестак година. Бошко има жену и ђецу, извршни секретар вла
де. Ја им дошао у госте.
– Имаш доста кумова Боки, чини ми се да највише волиш Слоба – рече Злата.
– Ко га не би волио! Први пут сам из његових руку добио пет хиљада, а био
сам гладан као змија. Имао је петнаест година и дарова ми их. Ко би ти то
данас дао?
Прошло је од тада близу четрдесет година, ако куме прочиташ ову моју
причу, не дао бог да помислиш да ти испостављам рачун!
Кум није дугме! Кум је велика својта, а улоге се мијењају…