МОЈ БРАТ САВО МИРОВ
ВЕЛИКИ снијег паде у првој половини октобра мјесеца те 1958. године и
тако најави дугу и тешку зиму.
Станујемо у близини Мојковца, у старој трошној кући, прављеној од
мах после Балканског рата.
Под великим теретом снијега ‘оће кућа да падне.
Велика мука, немамо другог избора и уселимо се у нову кућу од камена, која
још није малтерисана.
Мајсторима који су градили кућу све је плаћено, једини бесплатни шегрт –
радник био је мој брат Саво.
Читав камен и малтер за цијелу кућу принио је мајсторима, а имао је само
седамнест година.
У кући имамо три собе, четврта велика просторија истовремено је кухиња,
ниша, трпезарија и дневна соба. На сред собе склепани трпезаријски сто, за
столом сједи мој отац Миро и чита гласно јуначке пјесме Марка Миљанова,
чита их тако као да пјева уз гусле.
На час престаје, ваду кутију са цигарама, узима посљедњу, преполови је и
припали једну половину – другу ће испалити кад вечера. За други крај стола
сједи сестра Ковиљка и преправља себи неку сукњицу. На два метра од улазних
врата шпорет „ босанац“, а да има три таква не би загријали кућу. Срце у луби
ни да умре.
Преко дана у шуми као да пуцају пиштољи – то пуцају букве од студени,
расцијепе се низ читаву дужину као да ју је брента расјекла.
Мајка је сјела крај шпорета, гули кромпир и ложи ватру, а ми ђеца се тиска
мо око шпорета.
Нама тројици млађих једнио старији брат Саво уступи своје мјесто, иако
је и њему к’о и нама. Увијек сам знао кад му је хладно јер би му тада помодре
ле усне. Све што нико није хтио да уради, Саво је урадио. Све што нико није
могао да уради, он је урадио. Тако је показивао карактерну особину од дјетињ
ства, па све до смрти. Старији брат од Саве, Рајко, не би Титу уступио мјесто, једино ако га нужда наћера да оде у вањски нужник, е онда остане без мјеста и
сели се за трпезаријски сто и обавезно задијева Ковиљку.
– Ђе је мени сад моја Босиљка? Удаде се у крај Прошћења да броди ову муку
читавог живота. Радомир је у војску у Словенији, тамо падају велики сњего
ви и зими је хладније него овамо. Мора да је и њему хладно – сјетно ће мајка.
Сви плачемо и кукамо да нам је зима и да смо гладни. Сјећамо се са ностал
гијом неких времена када смо добро живјели. Кривимо оца за овакву ситуацију
јер нам је скројио судбину Информбироом 1948. године, а мајка нас тјеши, па
каже – Нека те дјецо моја, никад ви нијесте били гладни. Не знате ви шта је глад.