Ево ја ћу вам мало опширније о ономо што је пређе било, оно што ви не
памтите. Велиша Лазовић из Куча, јунак једнога времена, као што је био Вели
ша, говорило се, отишао на пазар у Скадар и купио џепни сат. Кад дође кући
затече сестрића Ђока Крушчића, вашег ђеда, а мога свекра, и дарива му онај
сат. Ђоко је прије тога купио цијело Чуброво поље од неког Чубра, Турчина, а
Станку Булатовићу платио да му направи кућу. Станко је сматрао да је добро
зарадио па му начиње један кревет за двоје, на дар, али се баба Јована, Ђокова
жена, кћер чувеног хајдука Риста Влаовића, није се ту науживала јер је умрла
за вријеме Швабе. Родила је прије тога седам синова и двије кћери. Умрли су јој
три сина и кћерка у једној години, од туге је умрла за њима. Ми смо биле здра
ве жене, па рађале доста деце. Ето ја сам за осам година већ родила четворо и
била бременита са Савом те ‘42 године. Мислила сам да нећу се с њим раздваја
ти, шта сам имала да једем док сам њега носила, ками да ти је у влице од такога
смока! Ниђе ништа осим коприва и зеља. Ресу сем љескову јела, а скорб кад бих
имала да осолим – Божји дар. Десет пута сам снијевала Аранђеловдан, то нам
је слава, те смо тога дана људски ручали. Изчавила к’о да си ме сушио на вери
ге, сама кост и кожа. Ђоко је умро четрдесет прве, његов сат виси на чивију ђе
га је оног дана објесио кад се вратио из Куча. Изненада погледах на њега – је
дан минут је прошла поноћ, нијесам баш сигурна да је тако јер само мало свјет
лости пролази кроз резу од шпорета. Миро је неђе с партизанима па сад мене
припада кревет Ђоков. Одједном као да нешто пуче у мени и ја схватих да ћу
морати сама себе да порађам. Подвукох једну простирку испод мене, чучнух на
кољена и ухватих се за ону доњу перду од кревета. Немам гаса да упалим лап
му, запалићу свијећу, помислих, али се сјетих да нијесам имала ни једну једи
ну да је Ђоку за душу запалим. Четворо ђеце на слами испод поњаве не знају
што ми је те кукам, а они плачу. Ја их храбрих, па позвах Босу: „Босиљка, от–
вори, сине, врата од шпорета и баци једну зубљу луча“. Она тако уради, свјет
лост обасја просторију. Још сам се мучила комад, Саво се роди и не заплака.
Дај ми Босиљка тај бритвулин са стола, ђе га не наоштрих руку својих жељела.
Узех бритвулин и прекидох ђетету пупак, он тек тада заплака. Добро је кад је
живо, па га погледах. А он дугачак, двије ручице и ножице као четири штапа,
четири кости прекрштене. Учим Босу како да помогне – вруће воде на шпоре
ту, ледне у једном бокалу на столу, па да је разладимо, лавор и сапун су иза вра
та. Све то она уради, иако има тек осам година. Окупасмо га и зависмо у моју
стару али опрану хаљину, дадох му да посе, ставих га на онај кревет и он заспа
као јагње. Ја оно све полистих и избацих у кужину. Обрнем се око себе да не
чим зауставим душу, али нема ниђе ништа у пустој кући, лише ми ђеце. Да само
имам ужицу шећера – шта бих за њу дала. Попих мало воде ледне из оног бо
кала и легох да спавам.
По први пут уздахну мајка и опет поче да прича: – Не знате ви ђецо шта је
глад. Босиљка устала раном зором, нашла једну жишку у онај шпорет, бацила
једну љуску луча и једно древо, ватра поче да тутњи. Тај шпорет је правио Мујо
Јушковић од неке олупине талијанског камиона, горио је као луд. У другој по
ловини куће живио је мој ђевер Секуле, али и он је умро прије Ђока, па сад ту