Сазна Ђоко да су постали сиротиња, па му од двије краве с телетом дари
ва једну.
Мига се уморио, попи чашу ракије, па затражи воде. Миро то искористи и
први пут га прекиде.
– Ја сам с Јовом одио, није могао сам да оћера краву и теле, а тада сам имао
четрнајест– петнајест година. Боже мили, те радости кад стигосмо! Љубе
нас, љубе краву и теле. Обисла цијела фамилија о нас. Имао сам част да
упознам стрика Руждију, а тада је имао већ деведесет година. Ломи руке,
хоће да нас части нешто, а у пустој кући ниђе ништа. На крају нађе по јед
но парченце лоја и части нас.
Тако се Миро за тренутак умијеша Миги у причу, а он није волио да га пре
кидају.
– Ето, тако су нам синови Дмитрови, с једне, и већ чувени судија Руждија
Љуца, с друге стране, приредили чудо што га никад више нећу ни чути ни
виђет – поново ће Мига.
Свира шест сати на Комбинату „Вукман Крушчић“, фатају се радници на
посао. Ја се спремам за школу, а они тек лијежу. И чујем још ово, последње:
– Може ли за један вакат, за једно мјесто, бити више чојства и јунаштва са
обадва краја?
– Не да ја знам! А скоро ћу сто година!
Велиша Лазовић, чувени јунак из Балканских
Ђед Вукадин, носилац златне Обилића медаље и
ратова и Првог свјетског рата, официр црногорске,
других одликовања за храброст.
касније српске војске. Оносилац златне Обилића
Учесник Балканског и Првог свјетског рата.
медаље, Карађорђеве звијезде и Легије части.