живи јетрва Марија са троје ђеце. Послах јој Босиљку да јој каже да ми треба.
Боса је тамо испричала да јој се родио брат, мало потрајаше и ево ти Марије.
Носи све пелене њене ђеце јер они су велики, а за мене је направила млијеч
ницу. Ништа слађе нијесам појела, дала сам Саву да посе и заспала, а Марија и
Боса су дијете окупале и преповиле. На подне ме буди Марија, донијела је опет
нешто и мени и ђеци да једемо, па ме пита да ли знам у колико сам синоћ роди
ла. Фртаљ после поноћи, рекох јој. „Па данас је 27. јануар , Савин дан, слава му
и милост, ово ће ти дијете бити најбоље“. Извади из кецеље два фића ракије.
„Ајде, ваља се и нек му буде име Савић. „Не знам богами, како каже кум Љубо-
мир. Он је ово четворо крстио, а мене и Мира вјенч’о.“ „Погледај, куме Миро“, говорио је тада кум Љубомир, касније народни херој Љубомир Бакоч, „ево три
– четири мјесеца како се тај мали родио, ми не можемо да заузмемо Поља и да
крстим малог кума. Не дају четници ока отворит. “ Прије него што га је поко
сио шарац на Крсцу, последње што је видио била су његова питома Поља и црк
ва насред Поља. Касније, старински кум Мина Радовић, који је крстио мог оца
Мира, крстиће Сава, а имао је тада преко 90 година. После неколико мјесеци
мислила сам да ће ми умријет Саво, не знам шта му је, плаче дан и ноћ. Дође ми
отац Илија па вели да га не боле уши. Био човјек у Америци па зна боље. Пип
нух га прстом испод десног ува, а он врисну па се зацену. „Ајмо, Босиљка, да ти
дам мало уља да му сипате у уши“, рече Илија. Усусмо му уље, он заспа. Спавао
је дуго, ја да видим је ли жив, имаш шта виђети, пуну шаку сам скупила малих
бијелих црва са црном главом који су измиљели уз његових ушију. Сипала сам
још неколико пута, док нијесу престали да излазе. Не знам како му мозак није
су пробили. Ето. Ђецо моја, кроз шта вам је мајка и јатка пролазила. Родила сам
деветоро ђеце, свако лијепо, ни једно чукетно. Само Рада што је настала између
Сава и Слобе те ‘44– те године разбољела се и умрла ‘45– те године.
Мало се замисли па настави: – Кад гледам Сава прође ме жеља за Ђоком.
Била је то најљепша душа људска коју сам икада знала. Остао је без очи. Слијеп
човјек, држала сам га 20 година и сад кад би се мог’о дићи држала бих га опет 20
година. Као што му се синови нијесу могли мјерит са њим, тако се и ви не мо
жете мјерити са Савом.
Тако мајка заврши своју причу.
А сада када Сава више нема, ја настављам своју причу која се никада неће
завршити.
У вечерима када је ноћ тиха и пуста, не чује се да жубори Тара а ехо се над
Мојковцем смири. Вријеме не тече, само се чује тишина. Уморан од чежње за
тобом окрећем листове сјећања и понављам ову причу коју смо стотину пута
причали. Причу о нашем суровом дјетињству када смо живјели као пси. Гони
ли нас као псе јер су нас ћерали шинтери. Мало касније добили смо сваки свог
„Јоксима“, а још касније „дективу“ из ешалона „Капиног“. На крају, дођоше ови
„најбољи“ и они нас прићераше до зида. Теби би доста „ћерања“ и ти се пресе
ли у вјечнуј кућу на Гвоздени бријег. Криви, без кривице нашег оца, издржава
ли смо његову казну. Нијесмо кукали јер нијесмо кукавице, али се никад не ис
пјевасмо, то је одређено тамо за неке друге, нама је било пресвратно. Оста твој
Слободан Миров Крушчић
