МОЈ СТРИЦ – СЕКУЛЕ ЂОКОВ
КАДА је умро Дмитар Радојев, мој прађед, сви братственици кажу, тада па
и данас, а тако пише и у књизи „Братство Крушчића“: „Оде нам глава“.
Рекоше исто када је погинуо Перо Дмитров. Умори га Шваба 1916.
године зато што један жбир, звани Шишко, дојави да држи комите. Шваба га
ухвати, притеже добро, доведоше му још и кћерку. Окренуше их према сунцу,
по сочивима од батерије сагореше их по ногама, рукама и грудима, све до ко
сти. Када су им сагорјели очи, не могоше више издржати и испустише душу.
И дође ред на Секулу Ђокова. Његов стриц Вукадин, носилац Обилића ме
даље, мој прађед извањи, тада рече: – Увијек сам се љутио кад би ми неко рекао
да сам крилати Вукадин. Знао сам да то припада Секулу.
Ја мислим да, по ономе што сам слушао о њима, признање припада обоји
ци. Ко би сад могао да погађа ко је од њих био већи, или да ли је Никола Вука
динов претрпео веће муке од стрица му Пере (Жуја). Кад би га четници, рање
ног и смрзнутог, ухватили у Краљским барама, тамо гдје је Вукман погинуо,
ставили су га на „муке малог Радојице“. Сипали су му со на рану, убацили мач
ку у гаће, па тукли по њој док му није дроб ишчупала.
Чуо сам једном Луку Журића, носиоца Обилића медаље, како говори мом
оцу: – Ето какви сте јунаци били ти и Иван, кад вас упоредим, исто сте као мала
ђеца према Секулу!
Храбар и немилосрдан, одлуке је доноси на пречац, не питајући никога за
савјет.
Сестра му од стрица, кћерка Жујова, чувала је краве поред саме карауле на
Пржишта. Имала је петнаест година. Играла се „петкаша“. Гледао је стражар, аскер, сашао и затражио да га научи. Она му је показала како се игра „петка-
ша“. У то се Секуле прикраде, вазда је хајдук и комита био. Очима не вјерује.
Сестра му се игра петкаша са Турчином! Прилеће и закоље га, не потрже ме
так и сутура. Закопао га је тако да су залуд свуд тражили. Њу је узео за руку, па
у Паљешку шуму. Свезао је и запалио јелу. Сагорјеле су заједно. И њу су свуд
тражили.
Једном се наљути нешто на стрину, жену Вукадинову, па јој запријети: – Дуг
имаш језик, осјећићу ти га, за јелу ћу и тебе ко и сестру! – тако се дознаде шта
се догодило.
Прођоше двије године, њена рођена сестра чувала је козе, и двојица мома
ка чували су с њом. Имали су по двадесет година. Посвађаше се око пушке, по
чеше да се отимају. Она мало издаље гледа. Опали пушка и погоди је.
Чека Секуле, прошло је четрдесет дана. – Ђоко – рече оцу – нама Пандури
це и Ћетковићи ни на сахрану, ни кумство да нам вијетају, а убише ми сестру
од стрица. Ојдо да их убијем!
Отац, већ готово слијеп, не мога да га спријечи.