СВАКО ИМА СВОЈЕ ОГЛЕДАЛО
ПУТУЈЕМ возом из Београда у Црну Гору. У истом купеу, преко пута
мене, сједи човјек, некако ми познат. Гдје сам забога видио овог човје
ка? Негдје сам сигурно са њим сједио. Знам, сигурно нијесам у библио
теци или позоришту. Највјероватније у кафани, али како да се сјетим. Тамо се
мораш вазда по трипут представљати и упознавати са мном.
Он нешто чита, ћути, понекад опсује себи у браду. Некад му се отме нека
псовка, као када сам ја некада знао српски, на чистом српском језику. Сретоше
нам се погледи и ја искористих да га упитам:
– Пријетаљу, чеговић си?
– Нијесам чеговић, ја сам Матијас.
– Грк.
– Тачно.
– А одакле си, брате?
– Из Мртвог дубоког.
– То је неко мало мјесто, које му је веће најближе?
– Веље Дубоко – каза.
Сјетих се, то је она покрајина поред Пиринеја.
– Тачно, видим да добро познајеш ствари.
– А гдје путујеш?
– За Грчку Митровицу.
Мало ми чудна прича. Знам добро географију, ту ме не може преварити.
Иако сам попио, сјетих се у чему је проблем. Промашио сам воз. Не може се ис
тим возом за Грчку и за Црну Гору. Нема везе, изаћи ћу негде успут.
– А ти, из Мојковца, шта има тамо ново?
– Па, углавном ништа. Значајно је једино то што нам је влада затворила
рудник „Брсково“. Преузела је да газдује са оним што је остало. Не бисмо
знали шта ћемо с њим.
– Па шта ће вам? Мичи трице. Неђе сам прочитао да је процијењено то што
је остало на 12,5 милиона динара.
– Хвала Влади Црне Горе што та средства претече и отвори рудник у Гу
сиње – рече он.
– Нијесам чуо, нема тамо ни руде ни рудника – рекох.
– Нема везе. Неко је одлучио да не добију ништа они који су то зарадили,
јер ново братство и јединство потиче из Гусиња.
– Револуција се не може извести без обавезне двије ствари: рудара и пар
тизана. По угледу на Хусињске, сјећаш ли се можда „Коњух планином, вје-
тар шуми, бруји…“
– Шта ће више коме мртви рудари и мртви партизани?