најстаријег брата, и Вукица од Вукмана. Кад је дошао овамо, радио је у Колашину, Мојковцу све што је могао: од оснивања ћелија и комитета, а све због организовања
и подизања устанка.
Вукман је припадао Колашину и зато су му се Колашинци одужили. Често је
ишао у Морачу, ујчевина му је била Мировићи, а Морача опет припада Колаши
ну. Он је родом из Лијеве Ријеке, као и сви ми. Родио се у Бјелојевићима, а и они су
припадали колашинском срезу. Отворио је адвокатуру у Колашину последњих се
дам година. Добио јетада највећи спор – успио је да врати пламенско– братственич
ке шуме, ровачкоморачке и васојевићке које је краљевина била одузела. Због тога
је био веома популаран.
Погинуо је у Краљским Барама, које припадају колашинској и, серзу. Касније
му је погинула и жена Станојка, ћерка Вукица је остала сама. Највише су је подигле
тетке, мајчине сестре, нешто је помогла и Спаса, Вукманова сестра. Од Крушчића
није остало мушког, све је изгинуло, а ја на Голом отоку. То ми је увијек било најжа
лије. А само је Вукица остала од Вукамана.
Колашинци су му подигли споменик и рекли: „Ово ће се звати Горњи трг Вук-
мана Крушчића“. Међутим, када су одавде Колашинци кренули да живе као ко
лонисти у Војводину, дођоше у мјесто Вепровац. Једног дана заказаше трибину
грађана ; не питају много ни Србе, ни Русине, ни Мађаре: „Ово ће се од данас звати
Вукманово“. Ипак, неко се сјети, каже да не може тако. Онда би га могли својатати
сви Вукмани, па и најгори. „Ово ће се звати Крушчић“.
– У једну сам сасвим сигуран – рече Миро – да је имао сто глава, ниједна му не
би претекла, ето колико је храбар, али, ето, видио си данас, за његовог брата
и ратног друг Мира није било мјеста на свечаној трибини, ни кад су му данс у
Мојковцу открили споменик.
– Још издржавам информбировску казну. Све им је џабе, никада ме неће сло
мит! Него, да ти још причам о Вукману...
– А како је погинуо стрико Вукман? – питам га. Он се замисли, дуго је ћутао, а
онда му се оте дубок уздах и са сјетом поче да прича.
– Много је било прича и шпекалација око његове смрти, али ја знам истину –
Ђилас није трпио многе ауторитете у његовој близини. То ће покушати чак и
онда кад је мислио да може збацити Броза. Увијек је желио да буде први. Броз
се због његовог понашања у Црној Гори носио мишљу да га стријеља. Што
поби Црногорце, беже црногорски?, рекао је Броз када га је позвао на одго
ворност, о чему је писала Цана Бабовић у својим мемоарима. Спасили су га
Коча и Ранковић са сто мука. Можда је Броз у њему видио, још тада, супарни
ка. Ипак, казниће га само укором. То је било негдје уз Босни. Он и Вукман се
нијесу слагали око много ствари и зато су били стално у свађи...
Вукман је био чувени говорник. Препричавали су се његови ватрени говори на
факултету. У истом стилу је говорио у Мојковцу, Колашину, код цркве у Пољима, Лијевој Ријеци, а посебно у Морачи, кад је погинуо његов друг са факултета, шпан
ски борац Стевановић. Већ сам ти причао колико је био популаран због оне земље
и шуме које је успио на суду да врати сељацима. Не постаје се лако секретар месног
комитета и члан Главног одбора за Црну Гору и Боку и ко зна шта још око органи
зације устанка.