Док је Ђилас мислио да све треба по кратком поступку, а посебно кулаке, Вук
ман је мислио обратно. Посебне напоре је улагао око кума Лазара Томовића да га
придобије за покрет, јер је то била прекретница за Поља Колашинска. И таман, кад
је Лазар као одборник партизански купио помоћ, ликвидиран је једне ноћи за соф
ром. Вукман је мислио да се то није могло извести без знања Ђидовог и ушао је са
њим у отворени сукоб.
Посебну сумњу је изазвало код Вукмана и мене кад нам је сестра, удата у Кола
шину у Лакићевиће, рекла да су њени из домовине добили „специјални задатак“ у
Мојковцу, баш тих дана. Ђилас већ на сваком кораку подиже хајку против њега. У
томе му, наравно, помаже Мошо.
У међувремену ће на Рибаревини погинути Алекса, брад Ђидов, а Вукмана ће
ранити, сломити му ногу. То је вријеме кад почињу припреме за борбу на Пљевља.
Вукман се томе супростављао, а Ђидо га оптужује да опструира борбу. Принуђен
је да иде за Пљевља са незалијеченом раном, са штаком и пушком и поново се теш
ко повриједи. Увријеђен и повријеђен одлази у Ланишта, гдје борави два мјесеца у
колиби да лијечи рану. Тада ће направити грешку која ће му доћи главе. Вјерујући
свом сестрићу Јову Мишнићу, који се у априлском рату истакао као велики јунак, а који је мени у Албанији био комадант батаљона, а ја командир пушкомитраље
ске чете.
Слушамо вијести, каже се „капитулирала Југославенска војска“. Сјутрадан, радио Лондон јавља „није капитулирала Југославија! Тамо се бори храбир кома-
дант Јово Мишнић и дјелови Зетског одреда“. И јесте био јунак и спреман официр.
Својим ауторитетом, а ту му помаже и Тршо, постављају Јова за комаданта Бјело
пољског одреда. Искористиће Јово Вукманово одсуство, узеће неколико официра и
кренути на Равну Гору да се састане са Дражом. У Блишкову су похватани и баче
ни у једну пећину.
Сад, коначно, Ђилас има велики адут у рукама. Почиње смењивање Вукманово
са свих функција. Када се мало опоравио, позивају га и дају му задатак.
– За твоју рехабилитацију да идеш у Лијеву Ријеку, Краљске Баре, Опасаницу и
Матешево и тамо покренеш народ за нашу ствар. Био си на тим теренима, по
знајеш тај народ, то су твоји Васојевићи!
– Куд ћеш ти, Вукмане, са овим људством које још није нимало обучено, а нико
ти нема више од три метка у пушци? – кажем му ја. –Знаш ли ти да су тамо
Павле Ђуришић и Ђорђије Лашић?
– Знам! – вели ми.
– Јели ти јасно да те Ђилас шаље у чисту смрт?
– Потпуно ми је јасно – каже он.
– Срећна ти смрт, Вукмане! – одговарам му.
– Морам да извршим задатак рече.
Поздрависмо се на Мојковцу, ја за Босну, он за Лијеву Ријеку. Више се нијесмо
виђали. Међутим, већ су и тамо виђенији четници схватили о чему се ради. Извјес
ни комадант бојне бригаде Вукићевић шаље му три писма која су касније нађена у
Вукмановој торби. „Кажи куда ћеш са војском да прођеш. Да ја повучем своју војску, да братску крв не пролијевамо...“, писало је у тим писмима.
Наравно, Вукман га није послушао и погибе на Краљским Барама и то као
нечлан Комунистичке партије. Његова рехабилитација ће услиједити проглаша