вањем за народног хероја. Када смо 1945. године ослободили Беранско– андрије
вачки срез, у чијем пробоју су учествовале наше три бригаде, штаб Треће санџачке
бригаде је кренуо у истраживање начина погибије Вукманове. Том акцијом је руко
водио Вукосав Бошковић. С обзиром да је углавном с тог терена било људство које
је учествовало у борби на Краљске Баре, привођено је и саслушавано много људи.
– Часну ти ријеч дајем није Вукман остао неосвећен! Главно сам ти испричао,
сад иди, хоћу да останем сам...
Лице му доби неку чудну боју. Вјероватно се сјетило свакаквих страхота и чуда
које носи вихор рата.
Тако Брко заврши причу о Вукману.
Како би се могло рећи другачије, сем да је то била тешка подвала. Кад се пажљи
во прочита књига „Колашински срез у НОР– у“, а писали су је највећи ауторитети, компетентни људи тога краја, као што су Новица Ракочевић, Ђуро Меденица, Ба
трић Јовановић и други, онда се лако може закључити да је Вукман, као револуци
онар и човјек, уживао можда највећи углед у колашинском срезу. Готово ништа се
тамо није значајно урадило а да он није учествовао, или да га нијесу консултовали.
Уочи напада на Колашин, у дане устанка, Пољски батаљон састављен од људства из
Поља, Подбишћа, Бјелојевића и Штитарице, са одушевљењем изабра Вукмана за
комаданта. Међутим, већ три дана чекају директиву Покрајинског комитета. Стр
пљење их издаје: – Нијесмо дошли, Вукмане, да влачимо вуну, но смо кренули на
устанак. Нећемо чекати више ваше директиве, сами ћемо се организовати.
Вукман више нема куд. Кренуше за Колашин. Разоружаше у Штитарици, Сје
рогошту и Требаљеву милицију састављену од црногорских федералиста. Дођоше
на периферију Колашина и послаше писмо Талијанима да се предају. Опалише јед
ном из топа, ђуле погоди ћошак Гимназије ђе су се били забарикадирали. Они иста
коше бијелу заставу. Али, гле чуда, одједном баш тад стиже директива – не заузима
ти Колашин, вратити се на полазни положај! Вукман не зна шта да ради. Како сад, у оваквој еуфорији, зауставити људе? Одржа говор и прочита директиву. Устаници
су страшно разочарани. Неки јавно протествују. Југословенски официри ово кори
сте да кажу – „ви сте неспособни да водите рат!“ Вукман, сав избезумљен, сматра
ово за глупост, оде у Бјелојевиће, па одатле у катун у Ланишта.
Иста директива стиже и у Бијело Поље. Рифат чупа косу с главе. Не смије то
да саопшти људима, потпуно не вјерује у вијест, сматра да је то дјело „пете коло-
не“. Шаљу Ђошу Мишнића да лично нађе Вукмана. –Јесте! – вели Ђоша. – Вукман је
због тога тотално полудио и демонстративно отишао у катун.
Рифат саопштава директиву и замало да са њим пукне брука. Сјутра, у расвит
зоре, курири иду на све стране и саопштавају: „Нова директива, општи напад на
Колашин!“ Али, сад није Вукам на челу колоне. Први пут из бајте је изашао Мошо.
Онако мали, згрчен, с цвикерима, на великом штајерском коњу од четири метра,
изгледао је као карикатура, ујаха у Колашин. Заслужили су Колашинци виђенијег
човјека. Неки се чуде, неки се крсте, мора се рећи баш им не импонује за комадан
та. Сем најужег руководства колашинског и бјелопољског среза, нико га не познаје.
Ђидо га је пустио испред себе. Одмах му неко испјева пјесму: „Откуд дође ђаво из
далека, те пред сваку кућу залелека? Напријед пете, а позади прсти, па недаде Србу
да се крсти...“