Ђиласу доведоше заробљенике, талијанске официре и познатог петоколонаша
што је са њима сарађивао, Љуба Минића. На опште запрепашћење, Ђидо одлучује:
„Таман, нека Љубо чува и води рачуна о заробљеницима!“ (Мислим да сви знате које
је јаде касније Љубо задао партизанима у колашинском затвору, а које је симпатије
задобио када је кажњеничкој талијанској експедицији предао здраве официре). До
данашњег дана се тачно не зна ко за двадесет четири часа донесе двије директиве.
Можда их је једино Ђидо, као члан Централног и Покрајинског комитета, сам из
мислио и доносио. Питао сам једном Вукосава Бошковића, пуковника, комаданта
бригаде, касније секретара УДБЕ за Црну Гору, шта мисли о свему томе.
– Још четрдесете године – каже Вукосав – Вукман је као члан Обласног комите
та за Црну Гору, Боку и Санџак, отишао на састанак у Баре Жугића. Ту је било
готово читао уже руководство, на челу са Титом.
Тада је Ђилас тешко опањкао Вукмана код Броза. Али ће Броз. Крајем четрде
сет прве године, позвати Ђида на одговорност и тражити од њега да напише и ре
ферише све о крвавим Лубницама, Пљевљима, а посебно Краљским Барама и Вука
му. Тај човјек, мимо свих функција које је покривао, био је и предсједник пријеког
суда за срез колашински и није осудио ниједног човјека.
– Ја мислим, другови, да је он, Вукман Крушчић, направио велику штету народ
ноослободилачком покрету...
Са њим се неки нијесу сложили. Броз је вртио главом и упро прстом у Ђиласа:
– А ја мислим да си ти направио највећу штету, треба казнити Ђиласа по
следњим укором.
Ово сам лично истраживао јер је Вукамн био мој, и не само мој, највећи идол у
току рада. (Једном је Авдо Хумо, књижевник и револуционар, изјавио у „Политици“:
„Вукман Крушчић нам је био највећи узор на факултету...“). Тако, да се зна да су се
два човјека у истим приликама, у истој партији, потпуно различито понашала. Али, у том времену Броз је дао овом човјеку велика овлашћења. Касније ће их препегла
ти, и њих и Ђида. Када је сишао с власти, нико га није жалио сем његове фамилије.
Илустрације ради, о сукобу Ђиласа и Вукмана сведочи сам Ђилас на 103. стра
ни „ ???? земље“:
„Имао сам добра друга у трећем разреду гимназије у Беранама па сам га позвао
у госте за Божић, а кад је мој отац чуо чији је, из којег је браства, читаву ноћ није
ушао у кућу.
Кад сам сјутра ујутру испратио госта, отац утрча у кућу као опарен: – Што ми, Миловане, доведе крвника ноћас у кућу – рече.
Његов брат Секуле убио је мога брта, а твога стрица. Зато сам тражио да ноћас
спавате одвојено да ти крвик не дише у душнике.
Од тога дана, ми до тада добри другови, престали смо да причамо, гледали смо
један другог закрвављених очију и чекали један другог на сваком следећем кораку
да направи грешку, а обадва смо знали разлог зашто је то тако.
Вукман је тада изгубио борбу са Ђиласом, али је ипак добио рат. Погинуо је као
јунак, чиста образа, чистих руку и проглашен за народног хероја. Ђиласу је одузет
орден народног хероја и постигнута је велика правда.
– Губитак Вукмана за све нас који смо га познавали био је ненадокнадив, сем
што циљ оправдава средства, а то је побједа револуције – рекао је Вукосав
Бошковић, саучесник у свим овим догађајима.