МОРАМ ПОСТАТИ ЈУНАК
СЕКУЛЕ, брат старији од мене двадесет година, рече једне ноћи да је
крајње вријеме да постанем јунак.
– Сад то зависи само од тебе. Или ћеш бити јунак, или остајеш ције
ли вијек да чегрљаш туда са женама. Научи да влачиш вуну, да плетеш и музеш
и све пстало што жене чине. Бићеш први од Крушчића који није јунак! Види
остала братства, таквога немају. О, не дај Боже, да нам се то деси, да нам се тре
фи такав калијег, то би била црна брука. За једну ноћ можеш све опослит, да
све буде поносито.
Нестрпљив сам, хоћу то одмах да извршим. Ту даље приче никакве нема.
Само још да чујем шта треба да прегнем и готово. Знам, нико никога не воли
к’о он мене. Окле год дооди, нешто ми донесе. Неће најмилијег брата послати у
смрт. Ако се око кога савијао, то је око мене. То сви знају, од Бјелојевића до Ко
лашинских поља и Лијеве Ријеке. Већ ме научио да пуцам из левора. То ми је
ишло од руке, што би се рекло к’о дланом о длан.
– Јесам ли те видио на Медено гувно, прије два дана? Јесам ли ти показао
Мацурско гробље и онај најдужи гроб?
Потврдно климнух главом, нешто ми се узе глас кад чух да ме шаље у ово
доба на Мацурско гробље. Кроз њега не смије нико проћи од поноћи, сем што
су пролазили хајдуци, а сад комите. Пролазили су у групама јер нема, веле, то
лико ђавола клико има хајдука и комита. Ако би их било подједнако, борба би
била на живот и смрт и никад не би престала.
– Слушај ме добро. Ја сам данас био у Бијелом Пољу, на онај сам гроб од
морио, код саме сам узглавнице оставио један округли камен, као лопта.
Ако одеш и донесеш га, постаћеш јунак. Ако не извршиш, никад од тебе
ништа. Имаш тринајест година, нијеси више мали. То ти је одавде седам
и отуд седам километара. До зоре све да завршиш, а у зору, стао човјек и
јунак, само такав. Сад бирај!
Е, кукала ми моја мајка, што је готово нијесам запамтио, ‘оћу ли моћи ово
да опослим или ћу да останем за казну, за цио вакат, да ме прстом по селу по
казују. Некако зграбих кухињски нож да Секуле не види и изгубих се у тој
најстрашнијој ноћи за мене.
Како да опишем страх, којег сам претурио до тамо?
Једном фркну буљина поврх главе, милим да сам за тренутак остао без
свијести. Крв ми се заледи у жилама, једва дођох до ваздуха. Повратих се, мо
рам даље, одступања нема. Само да узмем камен, послије ће све бити лакше.
Како се примакох гробу, а оно на њему нешто свити.
Уух! Нит’ напријед, нит’ назад, ноге ми се одсјекоше.
То је ђаво. То је баш онај што је Ђоко причао да га је видио. Очи су му на
врх главе па свите.